Политички живот | |||
Ламент изнад кукавичјег гнезда |
уторак, 08. јануар 2013. | |
Тешко да је неко могао да претпостави да ће једно писмо упућено студентима изазвати толико реакција. Након што је добио позив да га напише, књижевник и председник Ђосић написао је писмо представницима студената у иностранству, што је изазвало бурне реакције код неких. Написано је неколико новинарских текстова, огласила се и омладина Социјалдемократске уније, а својим писмима му је појединачно одговорило и најмање пет студената. Сви они вероватно су били сасвим мали у време о којем пишу, премали да би о томе много знали, али ипак прозивају Ћосића. Због редова пред пирамидалним штедионицама, због хиперинфлације и глади, због деветомартовских тенкова, колона пред амбасадама, оптужују га за расизам, чак и за злочине у Сјеверину и Штрпцу, иако није баш најјасније зашто. За хумана пресељења, ратове, размене територија, убиства и отмице, говор мржње, избегличке колоне (...) (?) Не видим ништа спорно у обраћању бившег председника једне државе. Поготово кад се његово обраћање затражи и очекује. У државама запада многи председници живе од својих обраћања и држања предавања о разним темама, па чак и онима о којима ништа не знају. Путују државама, неко их схвата озбиљно, неко не, али нико им се не обраћа на начин на који су то неки студенти учинили овде. Нарочито уколико је дискутабилно да ли ти студенти уопште знају о чему причају. И не видим ништа спорно у ономе што је у писму рекао, и још више, није сасвим јасно због чега би ико имао нешто против идеја изнетих у писму. Шта је спорно у тврдњи да млади људи треба да ,,именују своје и националне циљеве'“ је ће тај ,,нараштај и онај који следи створити друштво у коме ће да живи'“? Шта је спорно у тврдњи да је ,,универзални постулат људског бивствовања и опстајања борба'“. ,,Сто паметних и храбрих, образованих и поштених'“ заиста могу да промене друштво. Не би то било први пут у историји. Шта је спорно у жељи да млади образовани људи буду у Србији? Мислим да је више спорно, и ван памети, залагати се да они оду. Мени је потпуно свеједно, а ово и није писање о стратешким интересима Србије. Ако неко сматра да треба да иде, нека иде. Поготово ако неко има професионални интерес, уколико у Србији не може да напредује, а жели, не постоји ништа природније него да оде одавде, тамо где ће моћи да се развија. Нико због тога нема право да се љути. Али не може онда да каже да одлази зато што је лоше стање у друштву. То је као кад би неко из Врања отишао у Београд, јер жели да ради у некој научној лабораторији која постоји само у Београду, и да након тога изјављује како је отишао због лошег стања у врањанској општини. Или ако неко одлази због више пара, бољих услова живота, или зато што воли неку другу државу, све то је сасвим у реду. Али, ако неко из Србије одлази само зато што сматра да је овде лоше стање у друштву, тај пред собом има тужан и промашен живот. Јер су му разлози за одлазак у старту губитнички. Занимљиво је, а немогуће не приметити, да бављење политиком баш нико никад није замерио једном другом писцу, који је такође дао свој допринос овој расправи, и који не пропушта прилику да са јавношћу подели своје мудре државничке мисли. Светислав Басара, који је некад био добар писац и деловао као занимљив урбани лик, оптужио је бившег председника и старијег колегу писца да је ,,родоначелник шабанске политике'“. А он је ваљда последњи који би могао да било коме то спочитава. Човек који је, као Коштуничин амбасадор на Кипру, увео шабанизам у дипломатију, и скоро свакодневно уводи шабанизам у јавну реч, који преко својих колумни своје читаоце сваки дан шабанизује у главу, он би последњи могао да било кога оптужује за сељачење. Далеко смо данас од носталгије Црњанског, још даље од Шантићевог ,,Остајте овде'“ позива. Данашњи исељеници нису ни налик Михаиловићевим гастарбајтерима, а Пекићевска ,,Писма из туђине'“ данас не би имао ко да напише, због превелике заузетости писањем по фејсбуку или твитеру. Свет постаје глобално село и, као што рече један од полемичара са Ћосићем, студенти су ,,углавном у поодмаклом стадијуму бикултуралности'“. И то је у реду, ваљда је то нормално. Само је глупо да неко оде, постане тако тренди бикултуралан, а истовремено јадикује како би желео да живи овде, али није могао због некога или нечега. Живот је борба, Ћосић им је то лепо рекао, уколико су прочитали. Има један писац, далеко познатији од Ћосића и Басаре, који је писао баш о томе. Млади Хамлет одсутно шета по хладном данском двору, и замишљено промишља шта да ради. ,,Бити ил не бити, то је питање. Да ли је људскога духа достојније трпети праћке и стреле судбе насилне, или оружје дићи на море мука, и отпором их све заувек окончати?'“. Ова евентуална дилема студената у останку, заправо изгледа да и не постоји. Изгледа да су неки већ одлучили да је боље трпети стреле насилне судбине и уз то јадиковати. Мало је тужно видети сва та зловољна и цинична писма студената. У доби кад тек треба да започну живот и остварују своје снове, оболели су од тешке болести огорчености, која углавном напада старе људе, и то само оне са промашеним животима. Како ће живети са таквом болешћу? Да нема тога, паметније би било да истински прочитају то писмо њима упућено, поразмисле о њему и извуку оно што је за њих најбитније. Имали би неке користи од тога, уместо што су све одбацили, размишљајући о писцу уместо о тексту. Али, увек је лакше оптужити неког другог. Кукање је овде национални спорт, није то ништа ново. Јесте мало чудно што млади тако кукају, али можда је заразно. Кука се на телевизији, кука се у песмама, кука се чак и у домаћим серијама, које у ово, још увек телевизијско доба, и даље вероватно највише утичу на дух нације. Од жеље за бољим животом, преко удаљеног врућег ветра, све до бабе која се само наизглед опуштено чешља док села горе. А заправо се и она и сви сељани гуше у јаду меланхолије, вербализоване кроз сетни глас наратора, што све заједно чини нешто од чега би пристојном човеку озбиљно позлило. Толико патоса колико га има у нашим серијама, ваљда нема у шпанским, индијским и турским заједно. Просто изазивају епидемију галопирајуће кукњаве. А кука се и због политике. Јадиковке и пренемагања смо слушали још од деведесетих. Увек је било људи којима је нешто сметало у власти. Прво је био крив Милошевић, па онда санкције, па затим бомбардовање, па је онда некоме био крив октобар, некоме март, па ова влада, она влада... И узгред, уколико је неко то заборавио, чак је и 5. октобар дошао онако касно управо због тога што се опозиција годинама искључиво бавила јавним пренемагањем и кукањем због Милошевића, као да је он био дужан да их доведе на власт. А, ако ћемо право, деведесете су и почеле јавном кукњавом. Додуше, телевизијском, онако, суптилном. Када је Милошевићева Служба безбедности сазнала да г. Туђман увози наоружање из Мађарске и спрема се за рат, уместо да се нешто уради поводом тога, да се то прекине и похапсе архитекте будућег рата, неко се одлучио на јавно кукање. Па је тако читава Србија имала прилике да у Другом дневнику гледа оно што није требало да гледа. Снимак камиона који су несметано увозили оружје и тајни снимак хрватског министра Шпегеља, како у комшијском разговору за кухињским столом најављује крвопролиће и рат. Оно што је требало да се заврши хапшењима, заустављањем камиона и одузимањем оружја, завршило се тужакањем на телевизији. Председник нам је тиме посредно објаснио да је знао да Хрвати увозе оружје и спремају се за рат, али авај, његове крхке и немоћне руке биле су везане. Кукања су се пренела и на решавање косовског питања. И ту се стално понавља иста прича. Милошевић би скроз успешно решио косовски проблем, само да није било лоших партијских одлука бивших лидера Србије и трагичног наслеђа Устава из 1974. Бивши лидери бившег ДОС-а би исто тако, а можда и боље, решили проблем Косова и Метохије, али Милошевић је био крив и запад нас је казнио због њега, па они ништа више нису могли да ураде. Коштуници је крива била Ђинђићева влада, Тадићу Коштуничина, а сад нам Дачић поново понавља наслеђени хит рефрен, како би он феноменално решио проблем, али не може, јер су његови претходници већ све упропастили. Од кукања користи нема. Неће је имати ни студенти ако тако наставе. Добро је што свако живи своје живот, на месту којег је одабрао, само је бесмислено да то место одређује незадовољство неком политиком, или још горе, бившом политиком. Ако се неком живи овде, нема разлога за одлазак. Нисмо најгора земља на свету. Највећи парадокс је у томе што су, колико сам разумео, они који су одговорили Ћосићу заправо левичари. Који би по дефиницији, и историјским узорима, требало да буду они који увек имају алтернативу, и да буду спремни да се боре за боље друштво. Изгледа да је левица таква данас, растрзана између жеље да оде у печалбу и смерни рад за капиталисту, и жеље да остане и гневно и увређено кука над претходном влашћу. Смета ти друштво левичарски друже? Уради нешто. Покрени се. Учлани се у странку, направи странку, оснуј НВО, организуј протест, направи петицију, напиши јавно писмо, лепи плакате, скидај туђе плакате, оснуј тајну организацију, пиши прогласе, лепи прогласе, тужи некога суду, направи вирални позив на акцију, дели летке на улици... Има пуно ствари које могу да се раде, и никад их више није било. Најлакше је кукати и оптуживати друге и злехуду судбину. |