Ko drugome Zemun kopa, sam u Beogradu pada

Ono što se dešavalo nakon prolećnih izbora održanih 2008. godine, verovatno je jedan od boljih primera za tvrdnju da demokratija nije savršeni sistem, da ne mora da znači vladavinu naroda, i da je volja građana prilično rastegljiv pojam. Na tim izborima Demokratska stranka je osvojila najviše glasova, ali ipak nije slavila pobedu, jer je ,,narodnjačka koalicija'' (SRS-DSS-SPS) osvojila više glasova (102 naspram 127). Čitava javnost Srbije očekivala je formiranje ,,narodnjačke'' vlade, ali predsednik Tadić je odugovlačio sa predlaganjem mandatara.

I u Skupštini Beograda se odugovlačilo. Vršilac dužnosti gradonačelnika Zoran Alimpić je imao rok od šezdeset dana da nakon izbora zakaže konstitutivnu sednicu, i on je izabrao poslednje dane da to uradi. Dok je javnost nestrpljivo očekivala zakazivanje sednice i izbor gradonačelnika i nove vlasti, i dok su ga iz novoformirane koalicije SRS-DSS-SPS svakodnevno prozivali zbog takvog odugovlačenja, Zoran Alimpić je odgovarao da čeka formiranje republičke vlade i ostavio mogućnost da ta sednica onda može da porani. Tada je izgovorio čuveno ,,Onda možda mogu da promenim odluku, ali samo ja mogu da je promenim, i u ovom trenutku ne nameravam da je promenim'' [1]. Budući gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je tada podržavao takvu odluku rečima da ,,svaki dan kada u Beogradu nije na vlasti Vojislav Šešelj, to je dobar dan za Beograd'' [2].

Iako su tih dana kolale priče o mogućem istupanju SPS-a iz narodnjačke koalicije, iz SPS-a su to neprekidno demantovali. Kandidat za predsednika gradskog parlamenta Aleksandar Antić izjavljivao je kako je odugovlačenje sa zakazivanjem konstitutivne sednice ,,izgubljeno vreme''. ,,Mi smo časni ljudi i na nas je nemoguće uticati na bilo koji način'' [3], rekao je tada. Tadašnji radikalski kandidat za gradonačelnika Aleksandar Vučić izjavljivao je da je zakazivanje skupštine za 14. jul u suprotnosti sa Ustavom [4]. Osim Beograda, još dvadesetak opština u Srbiji je tih meseci odugovlačilo sa osnivačkim sednicama.

Još uvek je nejasno šta se sve dešavalo iza zatvorenih vrata tih dana, ali desilo se ono što se dotad smatralo za nemoguće. SPS je ušao u novu vladu formiranu početkom jula, a Ivica Dačić je postao potpredsednik i ministar policije u toj vladi. Nekoliko dana nakon toga formirana je i vlast u Beogradu, i Dragan Đilas je postao gradonačelnik. Glasovi onih koji su dali poverenje SPS-u (koji je u koaliciji sa PUPS-om i JS na izbore pozivao sloganima ,,Ustani Srbijo'' i ,,Pobedimo nepravdu'') tako su otišli stranci i vladi za koje birači nisu glasali.

Na izborima u Zemunu situacija je bila jasna. Sa listom koje se zvala ,,Srpska radikalna stranka – Tomislav Nikolić'', SRS je pobedila sa 28 osvojenih mandata. Cenzus su prešle samo još dve stranke - DS sa 24 mandata i DSS sa 5, a ispod cenzusa su ostali SPS, LDP, Zemunski pokret i Romske partije. Opštinska vlast je tada normalno funkcionisala, bez dugih sednica i javnih skandala koji su se tada dešavali u Skupštini Beograda.

A onda se desilo još jedno prekrajanje volje birača. Iz stranke radikala prvo je istupio Tomislav Nikolić, pa nekoliko dana kasnije i Aleksandar Vučić, koji su ubrzo formirali stranku SNS. Mnogi poslanici radikala su tako preko noći i bez izbora, na svim nivoima, prešli u poslaničke grupe SNS-a, što se dešavalo uz zadovoljno odobravanje Demokratske stranke. Nakon jedne afere (nameštene ili ne) sa glasanjem u Opštini Zemun, koja je bila vezana za legitimitet poslanika koji su prešli iz SRS u SNS, iz gradske vlasti su optužili opštinske da nemaju kvorum i da odluke koje donose nisu zakonske.

Tada je počela procedura za uvođenje privremene uprave u Zemun. Odluka o tome doneta je u gradskom parlamentu početkom marta 2009. godine, posle četiri nedelje zasedanja. Za takvu odluku, rukovodstvo iz Zemuna zatražilo je ocenu ustavnosti od Ustavnog suda, ali je nije dočekalo. Iako su radikali tih dana dežurali u zgradi Opštine, odbijajući da predaju upravu i pozivajući da se sačeka ocena ustavnosti, početkom marta predsednik Privremenog veća iz DS-a Zdravko Stanković uz pomoć policije ušao je u prostorije u Zemunu. U isto vreme, raspuštena je i Skupština u Voždovcu, uz obrazloženje da lokalna vlast ne može da zakaže sednicu u predviđenom roku.

Ovih dana istorija se ponavlja. Skupštinom Beograda ponovo rukovodi Zoran Alimpić, koji ponovo odugovlači sa zakazivanjem sednice, i u svom maniru govori da ,,ima vremena'' do krajnjeg roka. Takva nemogućnost formiranja sednice, kao nekad u Voždovcu, jedan je od argumenata koji se koristi da bi se pokazala nesposobnost gradske vlasti. Takođe, SPS je ponovo, kao i 2008, jezičak na vagi, koji je odlučio da dođe do promene. I kao što je nekad rukovodstvo SRS-a tražilo izbore umesto prinudne uprave u Zemunu, tako i Đilas danas smatra da su izbori ,,najbolje rešenje'' ukoliko gradska vlast više nema podršku [5]. I onako kako današnjeg gradonačelnika Đilasa neki javno prozivaju za bogaćenje, bez jasnih dokaza, tako je i on pre četiri godine javno prozivao lidera radikala Dragana Todorovića, takođe bez dokaza [6].

Ono što je različito za ove dve smene vlasti je da izgleda da je sadašnji zahtev sasvim legitiman. Ako koalicija okupljena oko SNS ima vlast u Republici, i ukoliko ima većinu u gradskoj skupštini, nema ničeg normalnijeg nego da zahteva i preuzme vlast. S obzirom na već viđenu praksu, kao i osvedočenu „principijelnost“ svih aktera, sa njihove tačke gledišta,  nema razloga i bilo bi sasvim iracionalno propustiti priliku da se uzme vlast u najvećem i najbogatijem gradu.