Iz blata u blato

Medijska „imperija“ Radisava Rodića koju čine dnevni listovi „Kurir“, „Glas javnosti“ i nedeljnik „Grom“ teško je uzdrmana njegovim privođenjem. Predstavnici „Kurira“ demantuju optužbe za utaju poreza i nezakonito prisvajanje imovine, ali je teško je očekivati da će akcija „država protiv Rodića i Kurira“ biti zaustavljena. U prilog tome govori tužba, koju je pokrenuo ministar zdravlja Tomica Milosavljević, zbog teksta i naslovne strane „Kurira“ od utorka, na kojoj su objavljene fotografije bivše gradske sekretarke za zdravstvo Dragane Jovanović i ministra, između kojih je naslov – "Zrelo je, neko mora u zatvor".

Novi Zakon o javnom informisanju najavio je u kom pravcu će se kretati politika prema medijima, dok se namera pojedinaca vladajućih struktura da se obračunaju sa „Kurirom“ i Radisavom Rodićem mogla uočiti još u septembru, kada su službenici Poreske uprave proveli 12 dana u redakciji „Kurira“ i „Glasa“, odakle su na kraju odneli poslovnu dokumentaciju. Nakon toga, nije bilo teško pretpostaviti da će se Radisav Rodić relativno brzo naći tamo gde se našao. Ipak, u uslovima opšteg kriminala i utaje poreza i u uslovima kada vladajuća koalicija kontroliše većinu elektronskih i pisanih medija, eventualni procesi protiv Rodića i „Kurira“ neće nimalo zaplašiti ostale utajivače, niti će doprineti uvođenju reda u oblast medija. S obzirom na to da se optužbe za Rodićeve prestupe vade iz naftalina, pre će još jednom pokazati koliko su srpski mediji i srpska politika, a uz njih i celo društvo duboko upali u blato u kome se svi skupa valjaju.

Od svog osnivanja 2003. godine „Kurir“ je vema uspešno blatio i sramotio ionako osramoćenu novinarsku profesiju. Teško je naći opravdanje za svu prljavštinu koja se godinama slivala sa stranica ovog lista, čiji su sadržaji i članci često bili ispod svakog etičkog nivoa i koji su gotovo svakodnevno obilovali poluinformacijama i insinuacijama, koje su plasirali različiti izvori u saradnji sa pojedinim „novinarima“ i ponekad i najmračnijim interesnim grupama. „Kurir“ je uspešno satirao srpsko novinarstvo, dok je Rodić istovremeno cedio i mrcvario zaposlene, o čemu najbolje mogu da posvedoče svi koji su imali nesreću da više ili manje vremena provedu radeći u „Kuriru“, ili još gore u „Glasu javnosti“, gde se višemesečna kašnjenja zarada potpuno podrazumevaju. Mnogi novinari iz „Glasa“ su na kraju otišli bez nade da će im novac ikada biti isplaćen, dok većini prijavljenih novinara „Kurira“, godinama nisu uplaćivani doprinosi za penziono i socijalno osiguranje. Rodić je vrlo uspešno od novinara pravio socijalne slučajeve, dok je na zidovima svojih kancelarija i redakcija kačio zahvalnice Crkve, raznih srpskih vojski i društvenih organizacija za donatorstvo i različita humana dela. U isto vreme, neisplaćivanje zarada i neuplaćivanje doprinosa izazivali su veliki odliv zaposlenih u druge redakcije ili osnivanje drugih listova, koji su nažalost, često preuzimali način rada i „etiku“ kuće iz koje su otišli. U tom smislu, zasluga Radisava Rodića za definitinvnu degeneraciju i degradaciju srpskog novinarstva posle 2000. zaista je nemerljiva.

Često je tužno i bljutavo čitati „Kurir“, ali je još bljutavije gledati kako ga napadaju oni koji rade isto, samo veštije, bolje i sa mnogo manje prostakluka. Otužno je i bljutavo gledati kako su se na „Kurir“ obrušili oni koju su umnogome pomogli Radisavu Rodiću i „Kuriru“ da steknu svoju mračnu slavu. Mnogima od njih Rodić bio dobar kada je za vreme Miloševića trebalo štampati opozicione biltene poput „Demokratije“, a nekima je „Kurir“ dobro došao kada je trebalo odrađivati prljave poslove i objavljivati afere da bi se oborila Vlada. Rodić i „Kurir“ su često optuživani da su bliski tzv. „nacionaloj“ opciji, ali su bili sasvim „ok“ kada je pred izbore strankama „demokratske“ orjentacije trebalo podići rejting u „Kurirovom“ inače „primitivnom“ čitalačkom, tj, biračkom telu. Svi učesnici srpske političke scene su prema potrebi u Rodiću imali potencijalnog saveznika, i obrnuto, a upućeni spominju da retko koji pripadnik političke i ekonomske elite nije ugošćen o gazdinom trošku u čuvenoj Rodićevoj kafani. Ipak, u jednom trenutku, tikva je pukla, posebno između „Kurira“ i Mlađana Dinkića. „Kurir“ nije birao sredstva u blaćenju ministra, ali istine radi, treba reći da je zbog objavljivanja neistina o Dinkiću po privatnim tužbama ovaj tabloid kažnjen sa više od 3,5 miliona dinara, dok je u toku je još nekoliko sudskih sporova. „Kurir“ je između ostalih tužilo i Ministarstvo kulture, tako da očigledno danas postoji puno mržnje koja se možda najbolje može objasniti nekadašnjim dobrim odnosima.

Nažalost, javnost Srbije je primorana da učestvuje u ovoj predstavi, koja svakako ostavlja mučan utisak, i u kojoj su zavađene strane počele da se oštre za nastavak, koji svakako neće biti ništa drugačiji nego do sada. „Kurir“ je već najavio da se neće uplašiti, te obzirom na dosadašnju praksu, treba očekivati dalje vulgarnosti i morbidnosti. Ipak, teško da će čak i „Kurir“ u toj disciplini nadmašiti aktuelnog ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića, koji pored svih tragedija, hapšenja i požara u srpskom zdravstvu nalazi vremena da pokrene tužbu protiv teško bolesnog Rodića.

U velikom selu zvanom Srbija, „Kurir“ je verovatno mnogima katkada smetao, ali je ipak svima bio potreban. „Kurir“ je bio (a i još je) poput seoske tračare, koju neki vole, neki trpe, mnogi potajno mrze, ali od koje zbog dugog jezika svi zaziru, i kojoj se najpre saopštavaju sve najnovije seoske dogodovštine. Problem sa „Kurirom“ i Rodićem je taj što oni izgleda nisu primetili da su im, možda i od mnogo priče, u međuvremenu poispadali zubi, a da su seoske gazde odlučile da je konačno došlo vreme da im se zatvore usta. Rodić kao da nije uočio da ga zbog prljavog jezika i očajne reputacije niko neće mnogo ni žaliti ni braniti, i da niko neće imati mnogo štete od eventualnog gašenja „Kurira“, već da će se tome se svakako radovati pojedinci u Vladi, a još više vlasnici i urednici pojedinih tabloida, koji će u tom slučaju uspeti da izbegnu zatvaranje. Radisav Rodić je sada u pritvoru a „Kurir“ polako tone na dno srpskog političko-medijsko-društvenog blata. Za utehu „Kuriru“ i Kuririma, ni oni koji za sada ostaju gore nisu na suvom, a pitanje je dana ko će prvi za njim.

Sudbina Radisava Rodića i njegove imperije biće poznata u narednom periodu, ali šta god da se desi, ostaće samo bljutava priča o njegovom usponu i (verovatnom) padu, kao i o ljudima koji su ga podigli i koji sada nastoje da ga unište. Ipak, od svega toga bljutavije i licemernije može da zvuči samo odbrana Rodića i „Kurira“, koje su se latile pojedine opozicione stranke, koje su se odjednom setile da je u Srbiji ugrožena sloboda štampe, a da samo u „Kuriru“ mogu da čuju kritike aktuelne vlasti i da čitaju o njenim aferama. O slobodi i stanju srpske štampe je svakako trebalo ranije razmišljati, kada je nešto moglo da se ispravi, a pojedine afere jesu otkrivane zahvaljujući „Kuriru“, ali pitanje je zašto, kada i u čijem interesu. Svakako ne najpre u interesu čitalaca i javnosti, a da bi se uočio stav i usmerenje novina ovakvog tipa, ne treba pratiti samo o čemu pišu, već o čemu i o kome ne pišu.

Zaista, jadna je zemlja u kojoj „Kurir“ raskrinkava afere i jadno je novinarstvo u kome „Kurir“ može da postane simbol slobodne reči. Blato i dno dna.