Политички живот | |||
Хашки гајтан и медијска брука |
![]() |
![]() |
![]() |
недеља, 27. јул 2008. | |
Неки странац који би крочио у Србију у време хапшења Радована Караџића и о збивањима се информисао само из српских електронских медија тешко да би стекао макар приближну слику о ономе шта се заиста дешава. Наиме, представа коју би успео реконструисати била би отприлике следећа: “Радован Караџић је, по свој прилици, неки опасан зликовац и масовни убица, који се, вешто прерушен, годинама крио од руке правде, која га је напокон стигла, што је довело до свеопштег и разумљивог одушевљења у земљи и региону у којем су злочини почињени”. Наравно да овај опис подсећа на лошу карикатуру, али је, нажалост, управо то наша (медијска) стварност која, опет, веома слабо кореспондира са нашом политичком реалношћу, а још мање личи на оно што грађани Србије заиста мисле и осећају ових дана – а и шире. Наиме, од тренутка када је објављено да је Караџић ухапшен српско јавно мњење је било изложено бесомучној, и дословно даноноћној акцији медијског спиновања у којој су се, као и много пута у историји, преклопили интереси страних завојевача и домаћих властодржаца. Наиме, није сасвим јасно зашто су се нове српске власти уопште упуштале у акцију хапшења Караџића којег, као што је сама Наташа Кандић признала, у суштини од нас нико није превише ни очекивао, ни тражио. Али када су га већ ухапсили, било им је апсолутно у заједничком интересу да исконтролишу могуће негативне последице, и да од свега направе фарсу, или барем оперету. Странци су желели да сруше још један – небитно да ли аутентични или лажни – српски национални мит, а домаћи да колико-толико сачувају, ако не баш образ, а оно макар живот, рејтинг и власт. И зато у свим тим бесконачним сатима “специјалног програма” није било простора за било какву озбиљнију причу о двоструким аршинима и селективности Хашког трибунала, срамним ослобађањима Насера Орића и Рамуша Харадинаја, или политичкој позадини оптужница против Караџића, Милошевића и осталих. Или, на пример, о менталитету, моралу и психичком стању нације која је, и када се то од ње тражи и када се не тражи, тако склона да својим – ух, хајде да се не лажемо – непријатељима изручи практично све своје политичке лидере и војсковође. Као што се и могло предвидети, предњачили су амерички медији – с тим што је Фокс ипак био макар за нијансу објективнији од Си-Ен-Ена и Б92. Само корак иза америчких, биле су домаће “тајкунске” телевизије, док је жалосни “јавни сервис” демонстрирао квазиобјективан приступ више примерен глобалном политичком догађају који се одиграва у Зимбабвеу, или, у најбољем случају, Румунији. Чега се све нисмо могли нагледати у протеклих 48 сати и ко све није продефиловао екранима наших и светских медија. Од “незаинтересованих” посматрача попут америчког и британског амбасадора у УН, који се у Савету безбедности највише истичу у подршци и промоцији косовске независности, преко “објективних аналитичара” типа Ричарда Холбрука и генерала Веслија Кларка, до познате експерткиње за глобално ТВ спиновање Кристијан Аманпур, у чији “професионализам” и новинарску објективност, било да је реч о Босни, Ираку, или Косову, смо мноштво пута имали прилике да се уверимо током претходне деценије. Дефиловали су многобројни европски званичници, портпароли Трибунала и тужилаштва и, разуме се, мноштво њихових локалних клонова и инкарнација. О сценама дивље радости на улицама Сарајева, злурадим коментарима западних медија, као и изјавама бошњачких и хрватских политичара – да и не говоримо. А у првим ТВ-анкетама – да не буде забуне, говоримо о, барем номинално, “српским” медијима – однос оних који се противе и оних који подржавају Караџићево хапшење био је отприлике идентичан скору који последњих година постижу Црвена звезда и наша фудбалска репрезентација у важним међународним утакмицама (0:4, 0:5, 1:6, 0:6). Разуме се да телевизијске анкете служе више као илустрација вести и да од њих не треба очекивати неку апсолутну тачност. Али ипак је права мистерија како ли су то ревносни новинари (или уредници?) успели да постигну ову “фудбалску” пропорцију, с обзиром на чињеницу да је, према дословно свим резултатима свих агенција које су се тиме бавиле, однос присталица и противника Хага и хашких изручења – најмање – 2:1 у корист ових последњих. Заправо, Расим Qајић је био први који је на нашим телевизијама (уторак вече, РТС) јавно рекао да “половина, а вероватно и знатно више од половине” грађана Србије није срећно због Караџићевог хапшења. (И уз пут се пожалио на понашање неких представника међународне заједнице који у дану када ми хапсимо Караџића изјављују нешто у стилу – “ОК, све је то лепо, али ништа без Младића”.) Али та “најмање половина” Србаља није имала шта да види и чује у ноћи и дану када смо хапсили Караџића. Но то, заправо, није никаква половина него најмање две трећине, с обзиром да подршка изручењу грађана Хашком трибуналу никада није прешла тридесетак процената док се противљење постојано креће од 52 до 63 одсто. Међу симпатизерима свих већих странака једино гласачи ЛДП-а пружају натполовичну подршку изручењима српских грађана, док су демократе о том питању прилично подељене, а гласачи радикала, народњака и – нарочито – СПС-а изразито и скоро апсолутно против. Па коме су онда били намењени сви ови “отворени студији” и ови “специјални програми” и шта им је био циљ? Дуго се веровало да је негативан став Срба према Трибуналу само “последица Милошевићеве пропаганде”, као и Коштуничиног почетног оклевања да се изјасни о “неопходности испуњавања наших међународних обавеза”. Но, од времена Милошевићеве власти деле нас већ два пуна изборна циклуса (још мало па ће и читава деценија), а Коштуничин утицај на српске медије и јавно мњење бајка је у коју ваљда не верују чак ни они (ЛДП и Биљана Ковачевић Вучо) који су је измислили. Срби Хашки трибунал већински не подносе, сматрају га исполитизованим и неправедним, продуженом руком САД и вазда подигнутом батином над Србијом и српским националним интересима. (Уз нешто блаже формулације, ово мишљење није далеко ни од става неких озбиљних правних стручњака.) И то, као што рекох, углавном нема никакве везе са политичким опредељењима и симпатијама већ са чињеницама и праксом Хашког трибунала. Интересантно је да теза како је Коштуница све време знао где се крију Караџић и Младић, али није хтео да их изручи, представља вероватно једину ствар око које постоји пуна сагласност између најљућих Коштуничиних противника и присталица – с тим да га, наравно, једни због тога осуђују, а други хвале. А при том је сасвим могуће да ни једни ни други, заправо, нису у праву. Но, било како било, ако бисмо покушали да укратко дефинишемо ово што се дешавало и што смо гледали у претходна два дана, намећу нам се само две формулације – политичка капитулација и медијска окупација. И/или обрнуто. Уосталом, на крају му/нам изађе на исто. Стид и отпор ће ваљда доћи касније. |