Habzburg je "bio bolji"

Pragmatizam u politici može da podrazumeva pronalaženje najboljeg sredstva i žrtvovanje moralnih načela radi postizanja nekog cilja. Pragmatici, zabrinuti za svakodnevnicu običnih ljudi i njihov materijalni položaj, biraju delovanje umesto ispraznog moralisanja, što prilično prikladno definiše i današnju srpsku politiku, koja je radi „boljeg života“ spremna da pogazi sve što je do sada Srbe činilo nacijom. Pragmatizam u srpskoj verziji dodatno je, međutim, umuljan u domaću političku kaljugu, tako da se više ne može jasno videti gde se on završava, a gde počinje izdaja, političko slepilo, jeftina trgovina, ili najobičnija glupost, dok je aktuelna vlast Srbije već više puta pokazala i dokazala da nema tog nacionalnog simbola ili interesa koji nije spremna da pogazi i pregazi zarad puta u EU.

U tom svetlu, ne iznenađuje ni čudnovata poseta građanina Karla Habzburga Srbiji, i to u godini obeležavanja stogodišnjica početka Prvog svetskog rata, dok Srbija nastoji da sa sebe strese krivicu za njegovo izbijanje. Habzburg je u Srbiju došao u privatnu posetu na poziv ogranka „Evropskih vinskih vitezova iz Austrije u Srbiji“, ali su unuku poslednjeg austrijskog cara ukazane počasti koje bi u Austriji bile nezamislive. U medijima je nazvan „nadvojvodom“, a zvanično je predstavljen kao fonHabzburg, iako mu je po austrijskom ustavu pozivanje na plemićko poreklo zabranjeno.

U Austriji ovaj građanin ne sme da koristi svoju titulu, koju su zato u Republici Srbiji rado prihvatili, a „nadvojvoda“ je, iako privatnoj poseti, zvanično primljen kod premijera Dačića, predsednika Nikolića i patrijarha Irineja, a u Beogradu je održao i „predavanje“ u svečanoj sali Rektorata Univerziteta. U Novom Sadu je primljen kod predsednika pokrajinskog parlamenta Ištvana Pastora, a u zgradi Banovine je održao predavanje, sve u sklopu zvaničnog cilja posete – „Evropske integracije - podrška Srbiji na putu ka EU“.

Srpski lideri su se do sada, a sve zarad evrointegracija nasmejano i srdačno susretali se sa daleko većim neprijateljima i krvnicima Srbije i Srba, tako da je poseta naizgled pitomog potomka nekadašnjih smrtnih neprijatelja, koji je pri tome vodio računa da nas, dok je u gostima, otvoreno ne ponižava, izgledala kao prijatno ćaskanje uz uživanje u vinu, i kao doprinos pomirenju i razumevanju dva naroda sa istorijom međusobne saradnje u borbi protiv Turaka i Mađara, ali i istorijom ogorčenog neprijateljstva i krvavih zločina habzburške soldateske u Velikom ratu.

Ipak, tako samo izgleda jer je Karlo, u lukavom habzburškom maniru u intervjuu bečkom „Kuriru“[1] datom pre svog dolaska u Srbiju, odbacio krivicu svojih predaka za rat, uz tezu da nema pojedinačnog krivca, već da je to tadašnji nacionalizam, uz tvrdnju da je Gavrilo Princip pokrenuo čitavu stvar atentatom koji „nije bio samo kriminalno delo, već političko delo“, pošto je Ferdinand „želeo da izdejstvuje razumno rešenje za slovenske narode u okviru Monarhije“. Dok je negirao optužbe da je austrijska vojska koristila otrovni gas, niti jednom rečju nije pomenuo zločine vojske u Srbiji, niti nagovestio da bi neka vrsta izvinjenja, bar s njegove strane, mogla da doprinese poboljšanju odnosa dve zemlje. Umesto toga je poručio da je „za njega sada najvažnije braniti evropske vrednosti“, što se, kako je rekao, jasno vidi u Ukrajini.

Građanin Habzburg doputovao je u Srbiju i kao predsednik Panevropske unije, katoličke političke organizacije koja zagovara unijatizam, a u širem kontekstu i osamostaljenje Vojvodine zarad njenog kasnijeg pripajanja nekoj „dunavskoj konfederaciji” pod vođstvom bivše carske porodice, ali i kao poglavar reda „Zlatnog grala“, plemićke organizacije oko Habzburga, koja poput masona ili rotarijanaca dovodi svoje članove na uticajne položaje.[2] Ali, za srpske pragmatičare sve njegove zakulisne radnje očigledno nisu mnogo bitne – važnije je, izgleda, što taj Habsburg ima neke dobre veze u Evropi, pa što kažu, možda može nešto i da za nas završi, ili da otvori neka zatvorena vrata, ako se lepo ugosti. Takav bar utisak odaje moderna srpska diplomatija, obogaćena „zdravim seljačkim rezonima“ – a to što se u Beogradu i Novom Sadu dvori i gosti čovek koji bi dalje cepao već ionako pocepanu državu, i koji zagovara reviziju istorije i „kulturno“ poništava sve žrtve i pobede srpskog naroda u Prvom svetskom ratu – to po ovoj nazovimo je pragmatičnoj logici jedno sa drugim nema nikakve veze.

Očigledno, ionako je bolje da tih žrtava i pobeda nije bilo. Uostalom, ko je terao naše primitivne pretke da budu nerazumni glupi, i traže slobodu i nezavisnost, kad su lepo mogli da uživaju kao prirepak Habzburške monarhije, koja bi ih možda i progutala - ali, u stvari, baš je šteta što se to nije desilo – sad bi živeli i uživali u ujedinjenoj Evropi. To je poruka koju je Srbija na stogodišnjicu Prvog svetskog rata uputila svetu i onima koji se još sećaju njene nekadašnje časti, i to je slika savremene Srbije, koja sama gazi sve ono što ju je stvorilo.

Habzburg se lepo prošetao po Beogradu i Novom Sadu, proglašavajuću usput Dačića „vinskim vitezom“, dok mi ujedno i ne znamo da li će biti zvanične državne proslave stogodišnjice Prvog svetskog rata, jer novac za svečanost još nije ni raspoređen. Uostalom, ionako je vreme štednje i stezanja kaiša, pa umesto državne proslave, možda je bolje da predsednik Nikolić ode lepo letos na planinu Cer, na veliku proslavu godišnjice koju priprema moto-klub „Noćni vukovi“, pa onda tamo na planini može na miru da priča o srpskom junaštvu i izbaci po koju patriotsku parolu, sa sve motorističkim prslukom koji mu je darovan.

Može da sa sobom povede i ostale iz vlade, rodoljubivi govor na Ceru baš je dobra prilika za novog premijera da povrati patriotski imidž i da se zadovolje zbunjeni nacionalno orijentisani glasači SNS i SPS. Onako pragmatično gledano, možda je i bolje tako, jer tu proslavu neće država da plati, nego „Noćni vukovi“, narod će biti zadovoljan, a i rodoljublje u šumi i na planini za kulturne Habzburge i ostale prijatelje iz Evrope sigurno zvuči mnogo manje iritantno, nego da se o tome razmišlja u Beogradu i Novom Sadu.

Dok Srbija ne zna šta će sa sobom i sa svojim pobedama, u prijatnom razgovoru u Predsedništvu Srbije, Habzburgu je poručeno da „Srbija više nikada neće ratovati i dozvoliti da bude uvučena u bilo kakve sukobe“. Istini za volju, naša država jeste poluokupirana, a na Istoku se opet skupljaju tamni oblaci. Ne znamo da li i kada nova svetska oluja može početi, i zato se mora priznati da Srbija mora da vodi vrlo opreznu politiku. Ipak, jedno je saviti glavu pred nadmoćnim silama, a drugo je biti totalni beskičmenjak.