Državnost i „državnost“

Februar je mesec koji može na bizaran način spojiti Srbe i kosovske Albance.

Pored zajedničke istorije, geografije, evropske budućnosti, i jedan i drugi narod u istom mesecu slave otpočinjanje svoje moderne državnosti.

Petnaestog februara 1804. godine na orašačkom skupu pod okriljem svadbe izvesnog Luke Markovića istorija beleži da je došlo do proglašenja Đorđa Petrovića za predvodnika oko tri stotine viđenijih Srba koji su pretekli posle seče knezova.

Iako je prvi izbor bio hajduk Stanoje Glavaš, a drugi knez Teodosije Marićević, budući vožd znajući svoju narav odbijao je da stane na čelo ustanika, ali je na kraju ovo bila gotovo jedina odluka koja je proistekla iz šestodnevnog, pokazaće se kasnije, istorijskog skupa.

Vuk Karadžić nije pridavao značaj Karađorđevom izboru za vožda, Gaj Pantelić to ni ne navodi, kao ni Dimitrije Davidović u svom delu „Ustanak srbskij pod Crnim Đorđem“.  Dimitrije Tirol kaže da je Karađorđe izabran i iz praktičnog razloga da ako bi ustanak bio ugušen, sva krivica svali na ovog „bogomrskog ajduka i čudovište“.

Prota Mateja Nenadović i Pavle Popović nisu ni znali za orašački zbor, dok Jovan Hadžić tvrdi da je Đorđe Petrović izabran za „predvoditelja i starešinu narodnog“.

Ipak, podizanje Prvog srpskog ustanka smatra se jedinstvenim događajem evropskih razmera, jer je to bio početak samostalnog oslobađanja srpskog naroda od turske okupacije, što će rezultirati stvaranjem moderne srpske države koja je postala „kostiju kršnih gomila što su u brobi protiv dušmana dedovi naši voljno slagali“.

Petnaestog februara 1835. godine proglašen je prvi srpski Ustav.

Već u prvom članu ovog dokumenta Srbija se progašava za nezavisnu i nerazdeljivu kneževinu koju priznaje i turski sultan Mahmud Drugi i ruski car Nikolaj Prvi.

Sledi decentralizacija Srbija na okruge i definisanje njenih simbola, a članom 5 definiše se i podela vlasti na izvršnu, pravosudnu i zakonodavnu.

Srbijom vladaju knez (priznato nasledno pravo Milošu Obrenoviću i njegovim naslednicima), Sovjet i Narodna skupština.

Ustav je bio posledica Miletine bune iz januara iste godine. Mileta Stojković naučio je greške Pavla Cukića i Petra Molera koji su glavama platili sukob sa autokratskom vladavinom Obrenovića i cilj njegove bune nije bila detronizacija Miloša, već ograničenje njegove vlasti.

Sva ova, čini se, vanvremenska dostignuća nisu mogla da traju dugo jer je to bio prevelik teret za jedan mali i još uvek porobljeni narod o čijoj sudbini odlučuju drugi.

Tri godine kasnije Sretenjski ustav je ukinut pod uticajem Osmanskog carstva, Austrije, Francuske, Rusije, ali i samog kneza i njega je zamenio tzv. turski Ustav koji već na početku stavlja do znanja da je Srbija provincija, a da su njeni žitelji verni i privrženi sultanu.

Sretenjski Ustav bio je slobodarski krik srpskog naroda koji je sličan odnos imao prema stranim i domaćim diktatorima. Želja za slobodom nije pravila razliku da li samovolja leži u Stambolu, Kragujevcu ili u Beogradu.

Sedamnaestog februara 2008. godine poslanici albanske nacionalnosti Skupštine Kosova izglasali su Deklaraciju o nezavisnosti u prisustvu „predsednika“ Fatmira Sejdijua i „premijera“ Hašima Tačija.

Tri meseca ranije na Kosovu su održani izbori na kojima su izabrani legitimni predstavnici naroda koji su izlazeći iz okvira nadležnosti privremenih institucija, a sledeći proces definisanja konačnog statusa ove pokrajine, proglasili Kosovo za nezavisnu državu.

Stotinu i devet poslanika bez desetorice Srba i jednog Goranca potisali su ovu Deklaraciju na osnovu koje je nekoliko meseci kasnije donet i Ustav Kosova.

Ni jedan ni drugi dokument civilni predstavnik međunarodnih organizacija nije stavio van snage (što je bila praksa prethodnih godina).

Izostala je reakcija i generalnog sekretara UN-a čiji je izveštaj iz marta iste godine ličio na loše sročeni tekst slabovidog posmatrača.

Savet bezbednosti potvrdio je svoju jalovost i nereagovanjem pokazao da je nekom drugom predao kormilo kojim se upravlja ovim delom Evrope.

Pravnu podlogu i međunarodnu legalizaciju ovim događajima dve godine kasnije daće savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde koji je Deklaraciju o nezavisnosti pretvorio u puzlu koja se savršeno uklapa u mozaik dizajniran od strane GS UN-a i njegovih specijalnih izvestilaca Kaja Eideia i Martija Ahtisarija koji su potvrdili potrebu za što skorijim definisanjem konačnog statusa Kosova, a kao jedino održivo rešenje predložena je nezavisnost uz međunarodnu superviziju u inicijalnom periodu.

I tako i bi.

„Državnost“ Kosova je činjenica koju je teško ignorisati. Državnost Srbije traje vekovima, a obeležavanje datuma je samo jedan od načina da se ona i očuva. Kohabitacija obe državnosti trvorevina je sadašnjosti.

Nezadovoljstvo obeju strana stvara početak entropije čije će smirivanje možda doneti novu realnost. Kakvu, ne možemo ni da pretpostavimo.

Balkanski lonac otporan je na neke nepodnošljive temperature, ali u njemu ne kipi voda već krv.

O tome bi trebalo da u Briselu razgovaraju dva premijera i da koordinatore tih pregovora podsete na sastav temelja obe državnosti.