Дипломатска победа Русије - и истине!

Вето који је Русија ставила у Савету безбедности УН на британску резолуцију о Сребреници и даље изазива велику пажњу у политичким круговима и јавности како у Србији, тако и у региону, па и широј међународној заједници. Тим пре што су са њом, директно или индиректно, везани догађаји последњих дана, посебно у вези са скандалозним физичким нападом на премијера Србије Александра Вучића у Поточарима. Нападом који нема примера у међународним односима и који умногоме говори више него што се то на први поглед може да изгледа. Тај напад може у извесној мери да упути на узроке грађанског рата на тлу бивше Југославије, а посебно у Босни и Херцеговини.

Разлози због којих је Москва ставила вето добро су познати нашој и међународној јавности и на њима се не бих дуже задржавао. Они су подробно и убедљиво изнети у саопштењу руског министарства иностраних послова и говору руског представника у УН Виталија Чуркина. Поновио их је председник Комитета Државне думе за међународне односе Алексеј Пушков, а резиме је, у најкраћем, следећи: британска резолуција била је неприхватљива због своје политичке мотивисаности, неизбалансираности и погубног карактера по процес националног помирења у Босни и Херцеговини и уопште на Балкану. Москва не пориче (а то не пориче ни званични Београд) да је то био велики злочин против муслиманског становништва у Сребреници. Али, каже Пушков, ми се не слажемо са формулацијом геноцида. Не слажемо се јер су у годинама рата у Југославији етничка чишћења и убиства по националној припадности вршиле све стране. 

Истовремено, британска резолуција требало је да буде тројански коњ за растурање Дејтона. Или, како је то написао колега Ђорђе Вукадиновић, маљ, тољага за ликвидацију Републике Српске. Формула о геноциду требало је да поткрепи тврдњу бошњачке стране да је Република Српска геноцидна творевина и да као таква не сме да опстане. Тако би се створила унитарна Босна и Херцеговина у којој би Срби били у подређеном положају. Заједно са ,,регулисањем’’ косовског питања, то би водило финализацији територијално-политичког уређења Западног Балкана по америчко-британско-НАТО мерилима, критеријумима и интересима. И на огромну, непоправљиву штету по српски народ и српску државу.

Поједини аналитичари у Москви иду и знатно даље од тога. Тако госпођа Јелена Гускова, директорка Центра за проучавање балканске кризе Института за славистуку Руске академије наука, у једној изјави каже: Да је прошла британска резолуција, НАТО би се ,,опрао’’ за 78 дана бормардовања СР Југославије. По њеном мишљењу, блокирање потеза Лондона је ,,дипломатска победа Русије и - истине’’. 

За тренутак бих се задржао управо на другом делу те тврдње, наиме на победи истине. Сматрам да је погрешно рећи да је Русија ставила вето због историјског пријатељства са Србијом, због тога што водимо заједничко порекло, што смо исте вере, што нам је језик сличан итд. Да, то је значајна компонента у нашим узајамним односима, али у овом случају ни изблиза преовлађујућа. Русија је ставила вето зато што је желела да заштити истину, уверена да истина и правда нису на страни преглагача резолуције већ на супротној, српској страни. Тог принципа Русија се држала се и у многим ранијим приликама и то не само када су били у питању догађаји на просторима бивше Југославије него уопште, када су у питању кретања на међународној сцени.

О доброј, искреној и објективној намери Русије говори и чињеница да је руско министарство иностраних послова у посебној изјави позвало да буду приведени правди сви који су одговорни за масакр муслимана у Сребреници. Веома сумњам да би Русија, без обзира на традиционално пријатељство са Србијом, ставила вето на овај или неки други документ који би недвосмислено говорио о српској кривици.

Уосталом, ево и неколико детаља који огољују лицемеран став Британије и других западних земаља када је у питању резолуција о Сребреници. Зашто нисте сачинили и ставили на гласења резолуцију поводом 40-годишњице завршетка рата у Вијетнаму - упитао је са говорнице Савета безбедности Виталиј Чуркин? Зашто нисте припремили предлог резолуције у коме сте могли осудити тепих-бомбардовање Ханоја? Да осудите коришћење напалма, убиство стотине мирних житеља сеоцета Ми Лај у Вујетнаму које је наредио амерички поруцник Кели, којег је великодушно помиловао председник САД. 

Недавно је била годишњица незаконите инвазије Ирака од стране САД и Уједињеног Краљевства, која је проузроковала погибију милиона људи и довела цео регион до најжешће кризе. Зашто САД и Велика Британија нису предложиле да се тим поводом усвоји резулуција у Савету безбедности која би догађаје назвала правим именом? Проблем је у томе, закључује Чуркин, што се ваш хуманизам укључује и искључује у зависности од политичке целисходности.

Бивши британски дипломата Џулијан Харстон поставља питање: где је Енглезима била памет када су писали ову резолуцију и да ли их гризе савест када је реч о Сребреници? Предложена резолуција је, према његовом мишљењу, била грешка. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама. Ако покушамо да верујемо у то да су они који су писали резолуцију заиста веровали да ће тиме помоћи процес помирења, онда морам да претпоставим да је реч о извесној наивности и недостатку озбиљне анализе у Лондону и Њујорку. У ово је, нажалост, лакше поверовати сада него било када у претходних педесет година. Уједињено краљевство је до те мере дигло руке од лидерства у међународним односима да га САД посматрају као неозбиљног савезника, док га у Европи игноришу - каже Харстон. ,,Да сам представио нацрт резолуције о Сребреници било ком од мојих амбасадора, сигурно бих на врху насловне стране елегантним рукописом видео следеће: ,,Ово нам неће донети ништа добро. Дајте да заборавимо’’ - закључује Харстон.

Сасвим недавно огласио се и шеик Имран Хусеин, угледни исламски теолог и филозоф. Он је у посебној поруци муслиманима читавог Балкана оценио да злочин који се пре двадесет година догодио у Сребреници није геноцид. Он наводи да је у Сребреници ,,спроведен систематски план погуран од стране Запада и НАТО’’.

Огласио се и директор Центра ,,Симон Визентал’’ из Јерусалима Ефраим Зуроф, који такође каже да масакр муслимана у Сребреници 1995. није био геноцид. Он је упозорио на злоупотребу тог термина баш као што се злоупотребљава и реч холокауст. 

Наравно да су људи српске националности огорчени тврдњом да су геноцидан народ, у чему имају подршку многих других народа света. Огорчена таквом тврдњом коју је наметала британска резолуција, директорка ,,Оксфорд центра’’ Јелена Радојковић упутила је отворено писмо британском амбасадору у Београду Денису Кифу у коме је не само документовано демантовала наводе из резолуције, него и подсетила на злочине које су током векова чинили Британци. Злочине које нико није процесуирао и који ће заувек остати некажњени. 

Пошто је подсетила да је рођена у Бечу, да је више од четрдесет година свог живота посветила неговању и промоцији британске културе и језика, госпођа Радојковић изражава дубоко неслагање у погледу термина гениоцид који ни лингвистички ни фактички не може бити примењен на случај Сребреница. Она каже да велики број светских и српских аналитичара тврди да је цео догађај у Сребреници био намерно инсцениран како би се створио повод за бомбардовање Србије без одобрења Савета безбедности УН. Овај преседан је отворио врата свим будућим ратовима, разарањима и милионским жртвама на Блиском истоку, у Африци и Азији у 21. веку. Парадоксално је да се злочин над 3.500 српских цивила у тој истој Сребреници не само не подводи под геноцид него се не помиње ни као злочин. Да не говоримо о осталим страдањима српских цивила широм бивше Југославије који су били мучки убијени од стране муџахедина, хрватско-америчке војске.

У отвореном писму се подсећа да српски народ никада у својој историји није починио геноциде, док су други починили геноциде према српском народу. У Првом светском рату Србија је изгубила милион и по радно способног и репродуктивног становништва. О нечувеним злочинима аустријске војске над српским цивилима има небројено доказа документованих фотографијама. У Другом светском рату, у највећем геноциду над српским цивилима у квинслиншкој Хрватској под окриљем немачке окупације, а под руководством хрватских усташа, зверски је убијено од пола милиона Срба, Јевреја и Цигана (ББЦ), односно 1,8 милиона (Шпигел, 2010) до два милиона, колико наводи у својим радовима познати немачки католички теолог Карл Хејнз Дешнер.

После свега наведеног, каже гопођа Радојковић у отвореном писму, поставља се питање да ли Велика Британија има право, односно кредибилитет, да буде ,,judge and the jury’’ не само у случају Сребренице него и уопште. Колико је геноцида, злочина и отимања националних добара учињено у име и за рачун Велике Британије у протеклим вековима британских колонијалних ратова на свих пет континената, од Америке преко Африке, Индије све до Кине, где се број жртава мери стотинама милиона. Дакле, ароганција са којом се британска влада поставља у случају Сребренице представља не само крајњи цинизам него и увреду како српског, тако свих народа света. А кључно питање је - који је смисао и циљ овог чина.

С друге стране, многи британски и други западни политичари, новинари и аналитичари разочарани су што британска резолуција није прошла. Многи од њих су ,,шокирани’’, ,,запањени’’ ,,разочарани’’. Дабоме да јесу: толико труда, притисака и уцена, толико наде и очекивања, а на крају - мућак.

Уредник британског недељника Економист Тим Џуда за Радио Слободна Европа каже да је срамотно што је Русија уложила вето, као и да је то Србији донело терет негативног публицитета у свету. ,,Неко је рекао да је Србија себи дала аутогол када је свет у питању. Ако ће у унутрашњој политици то можда донети гласове господину Вучићу и Николићу, у западној међународној заједници ово изгледа контрапродуктивно’’, сматра Џуда.

Чудна нека логика дотичног господина. Србија и српски народ успевају да се се одбране од наметнуте и неосноване оптужбе да су геноцидни, а тиме себи задају аутогол. Ту се већ не ради о накарадном тумачењу једног догађаја, нити о новинарској етици. Ту је у питању крајња злонамерност једног човека и политичка заслепљеност.

И новинарка ЦНН Кристијан Аманпур има слично мишљење. Она за телевизију Н1 каже да је разочаравајуће то што је Русија одлучила да стави вето. На примедбу да многи у Србији сматрају да је била против Срба за време грађанског рата у Југославији, о чему је извештавала своју редакцију, и да се залагала за војну интервенцију против Срба у Босни, као и за бомбардовање Србије 1999 године, она одговара да је ,,говорила само истину’’. 

,,Мислим да сам држала огледало у којем су се они видели и то им се није свидело’’, рекла је Аманпур. Сматрам да би дотична госпоја требало себе да погледа у огледалу. Да је објективна, вероватно јој се не би допало оно што тамо види.

Хрватска се припрема да обележи двадесету годишњицу ,,Олује’’. Како је најављено, у Загребу ће се одржати војна парада на коју су позване јединице свих чланица Алијансе. Србија, разуме се, оцењује такво учешће непријатељским гестом јер се ради о прослави једне војне акције у току које је убијено више од хиљаду српских цивила, а из Хрватске протерано око 250.000 грађана српске националности. Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић славодобно је изјавила да ће у тој ,,прослави’’ учествовати и Срби из Книна. Мислим да би мало ко пожелео да се нађе у њиховој кожи. Према последњим извештајима, позиву да учествују на ,,прослави’’ неће се одазвати већина земаља да не би даље распиривале страсти. 

Чини се да је политички призвук почео да се осликава и тамо где би то најмање требало да буде - у спорту. И то, разуме се, опет на штету Срба и Србије. Како се може другачије протумачити одлука суда да се фудбалској репрезентацији Србије после прекинуте утамкице у Београду због дрона са сликом велике Албаније, одузму тру бода и доделе Албанији. По ком то критеријуму, по каквој правди и истини? 

Сасвим недавно, завршен је тениски турнир у Вимблдону. Тријумфовао је Новак Ђоковић. Публика је листом навијала за његовог противника Швајцарца Роџера Федерера. Или, боље речено, навијала је против Новака Ђоковића. Публика, разуме се, има право да се определи за кога ће навијати. Али, начин на који је то чинила не служи јој на част. Чак су и поједини британски коментатори закључили да је српски тенисер заслужио више поштовања. Тешко је отети се утиску да је управо национална припадност Ђоковића определила реаговање публике, што је више него жалосно. Тим пре што се ради о човеку - људини, витезу међу спортистима, великану међу људима. Човеку који је са својих 28 година по моралним, спортским и свим другим квалитетима задивио све добронамерне људе у свету и уздигао се далеко изнад свих нас.

Извињење за овакво невитешко понашање лондонске публике не може нешто много да поправи. Као што не могу да поправе накнадна признања појединих званичника на Западу да је бомбардовање Србије 1999. било грешка. Ових дана папа Франциско током посете Латинској Америци извинио се за зла која су домородачком становништву нанели шпански колонизатори пре неколико векова. Својевремено су се извинили и Американци староседеоцима континента што су им, такође пре неколико векова, узимали скалпове и гањали их у гета. А сада деле лекције о демократији, људским слободама и једнакости.

Има ли нечег лошег у констатацији да нема добрих и лоших народа већ само добрих и лоших појединаца, да се људи не смеју делити по расној, националној или верској припадности а још мање убијати се на основу таквих подела. Човек је једино живо биће на планети Земљи које још није превазишло овакве настраности. Остале животињске врсте их не познају.

Има ли, такође, нечег лошег у констатацији да за сва злодела које су чинили или чине појединци одговарају, по најстрожим критеријумима, они који су их извршили? По једнакој, а не селективној правди. Колико ми је познато, то је оно за шта се залажу званичници у Београду, а што им се оспорава у неким центрима моћи. То се пре свега односи на страшне догађаје деведесетих година прошлог века, а у директној је вези са последњим збивањима око Сребренице и британске резолуције.