Чији је наш Тесла, или о лицемерју, помирењу, и националним херојима

На први поглед, потпуно разумљива ствар:када су грађани Хрватске на гласању преко интернета изабрали Николу Теслу као једину историјску личност чији ће се лик наћи на хрватским кованицама евра након уласка те земље у Еврозону 2023. године (поред неизбежне шаховнице, остали ликови су слова глагољице, куна, и карта Хрватске), то није представљало неко нарочито изненађење. Никола Тесла је једна од најзначајнијих фигура светске историје науке, и чињеница да је рођен на територији неке модерне земље сасвим је довољан повод да му се та земља захвали за његов допринос људском роду пригодним симболичним гестом. Хрватска би на сличан начин могла на своје кованице евра да стави римског императора Диоклецијана, папу Јована IV, или Марка Пола, и такав гест не би сам по себи завређивао нарочиту пажњу. Уосталом, Србија на сличан начин обележава рођење римског цара Константина у Нишу, учешће Јаноша Хуњадија у одбрани Београда у XVвеку, или чињеницу да је Алберт Ајнштајн боравио у Новом Саду. Најзад, преостали Срби у Хрватској су листом гласали за Теслу, као што би гласао било ко од нас да се нађе у тој позицији.

Безначајан гест претворен у политичку провокацију

Зашто је онда овај рутински гест поштовања према великом научнику изазвао толику буру у српској и хрватској јавности? Због контекста. Без икакве сумње, да је било која друга земља Европе одлучила да стави Николу Теслу на свој ковани новац, Срби би то са радошћу дочекали као част и признање за великана, и ништа више од тога. Проблем је у томе што Хрвати имају, благо речено, предисторију нечасног односа према лику и делу Николе Тесле, због којих је овај гест основано изазвао забринутост међу великим бројем Срба у свету. Реч је, наравно, о веома перфидној кампањи присвајања Николе Тесле, који се чином свога рођења у околини Госпића у Лици, на територији државе која се на карти Европе појавила пола века након његовесмрти (ако не рачунамо немачке карте у периоду 1941-1945.), по аутоматизму проглашава за Хрвата, док се његова припадност српском народу и култури систематски брише, баш као и сви други трагови српског присуства у овој земљи-чланици ЕУ. Нагласак је на изразу систематски: до дана данашњег Тесла је укључен у сваки могући списак „великих Хрвата“ који се може пронаћи на хрватском интернету или у штампи, било да иза њега стоје приватни публицисти и псеудоисторичари, или званичне државне институције. Српска јавност је, стога, с разлогом на причу о Тесли на хрватском евру реаговала подозриво, слутећи да је реч о још једном покушају институционалног отимања највећег српског научника и фалсификовања његовог порекла.

Хрватске власти су могле веома лако да развеју ово подозрење, да су имале трунку добре воље. Довољно би било једно шаблонско саопштење са високог места – из Хрватске народне банке, са Марковог трга, или са Пантовчака – у коме пише нешто што би требало да представља саморазумљиву ствар у било којој европској земљи: да је Никола Тесла рођен на територији те државе, да је припадник српског народа који ту вековима живи и који је за све те векове остварио огроман допринос култури и науци те земље, који представља равноправне грађане Хрватске, па је самим тим реч о једном сасвим рутинском гесту какав би сигурно начинила било која друга земља, да је имала такву част на се на њеној земљи роди један Тесла. Заиста, мало ко би им то могао замерити, чак и у Србији. Проблем је у томе, што Хрватска није као било која друга земља, поготово када је у питању њен однос према припадницима српског народа.

Милановића уопште није занимало да оправда право Хрватске да искаже поштовање научнику, он је осећао потребу да докаже да „Никола Тесла нема никакве везе са Србијом“ (а „Београд има више основа да свој међународни аеродром назове по Брусу Лију“), те да, безмало, било који народ света има веће право на Теслу од националне матице српског народа

Уместо да једним потпуно протоколарним дипломатским гестом смири тензије око овог догађаја, председник Хрватске Зоран Милановић потврдио је да је српска узнемиреност била потпуно оправдана. Уместо да потегне било који од безброј аргумената због којих Хрватска може бити поносна на Теслу и почаствована приликом да се симболично одужи за његов неизмерни допринос човечанству, Милановић је – бахато, безобразно, и бестидно – у јавности наступио са тирадом у којој напада право Србије да негује сећање човека који практично сто година представља националног хероја и икону националне културе, чија се заоставштина и земни остаци чувају у Београду, где је још за живота слављен као један од највећих Срба који су икада живели. Милановића уопште није занимало да оправда (недвосмислено) право Хрватске да искаже поштовање научнику, он је осећао потребу да докаже да „Никола Тесла нема никакве везе са Србијом“ (а „Београд има више основа да свој међународни аеродром назове по Брусу Лију“), те да, безмало, било који народ света има веће право на Теслу од националне матице српског народа. Прећутна порука је, наравно, била да „нема Срба ван Србије“, нити Србија има право да се бави Србима ван својих граница. Прећутна порука је била да Тесла може бити и Американац, докле год није Србин.

Ипак лицемерно

Срамотна и политикантска изјава председника Хрватске изазвала је, сасвим очекивано, одијум у Србији и уопште међу Србима, укључујући и очекивану салву увреда, псовки, и шовинистичких испада на рачун Хрвата, на које је Милановић, наравно, и рачунао, а које су хрватски таблоиди и националистички активисти дочекали као ману небеску. Ситуација која се могла разелектрисати у две реченице претворила се у међународни инцидент, а самим тим у још једну прилику за препирку Срба самих са собом, будући да су симпатизери хрватског председника и хрватске политике у Београду потрчали да скрену фокус са недопустивог безобразлука хрватске политичке елите на местимичне шовинистичке испаде у српској јавности. Ово је довело до спина по коме је хрватски покушај преузимања Тесле као „хрватске интелектуалне својине“ некакав „цивилизацијски чин“ и „знак напретка“, а гневне реакције Срба доказ да смо као народ „остали у деведесетим“.

Али да ли је баш тако? Ако по страни оставимо потенцијално добронамерни гест просечног хрватског грађанина који увиђа да се на територији те земље није родио нико ко више од Тесле завређује да се нађе на кованом новцу, однос Хрвата према Тесли био је и остао дубоко лицемеран. И не, по том питању нису напредовали. Теслина родбинаоко Госпића заједно са осталим Србима била је изложена прогонима у Првом светском рату, да би их након усташких покоља у Другом светском рату у том крају потпуно нестало.У том рату је спаљена и црква Светих апостола Петра и Павла у којој је служио његов отац Милутин, да би после рата била обновљена о трошку Српске православне цркве.

Када је Хрватска прогласила неовисност, у Госпићу је уништен Теслин споменик, рад хрватског вајара Франа Кршинића (копије тог споменика налазе се испред Електротехничког факултета у Београду и на Нијагариним водопадима, а он се налазио на југословенским динарима). Тада он није гледан као „најславнија особа рођена на територији Хрватске“, тада је он био само „Србин“, а за Србе у новој Хрватској није било места – ни на њеној територији, ни у њеном уставу, а камоли на њеним споменицима и кованицама. Данас, када су Хрвати променили свој однос према Тесли (и споменик у Госпићу поново подигли – ове године), и даље имају проблем са тиме што је Тесла – Србин. И сам председник Хрватске је потрчао да успокоји узнемирену хрватску јавност тврдњом да Срби немају право да присвајају Теслу, „јер је у Србији провео свега неколико дана“.

Бронзани споменик у Госпићу миниран је 1992. године. Експлозив је потпуно уништио Теслин споменик, па је много година касније требало отићи у Београд по "калуп", да се уради исти споменик као код Електротехничког факултета

Од заборављеног научника до светског бренда

Али шта се, у ствари, променило у хрватском односу према Тесли? Како смо за 30 година дошли од рушења споменика Тесли до његовог слављења на хрватском евру, са све шаховницом на полеђини? Да ли је Хрватска као друштво заиста начинила „цивилизацијски искорак“? Нажалост није, и на то нас подсећају и све остале кованице евра које су на гласању изабрали хрватски грађани. Глагољица је одабрана као симбол двописмености у земљи у којој се рутински уништавају табле и путокази исписани ћирилицом. Куна је одабрана као знак монетарног континуитета са националном валутом Републике Хрватске, која је од свих могућих валута у историји хрватског народа одабрала баш ону која је уведена за време Павелићеве НДХ. Најзад, и сама карта Хрватске нас подсећа на чињеницу да ова земља, упркос уласку у Европску унију, дан-данас има отворене граничне спорове и територијалне претензије према скоро свим земљама са којима се граничи.

Али шта се онда променило у односу према Тесли? Променио се однос светске јавности према њему. Пре тридесет година, у глобалној јавности Тесла је био заборављени изумитељ за кога су у свету знали само инжењери електротехнике, физичари, и – Срби. У америчком образовном систему и популарној култури Теслаје био у сенци Томаса Едисона, човека који је водио бескрупулозни пропагандни рат против Теслине наизменичне струје. Тек када је у америчкој, а самим тим и у светској глобалној култури, дошло до велике смене парадигми у којој су одједном националне иконе постали тзв. „гикови“ – учењаци, заљубљеници у науку, и социјално неприлагођени занесењаци, Никола Тесла је изашао у први план као архетип модерног јунака.

О њему почиње да се говори крајње афирмативно, његов „рат“ са Едисоном сереевалуира као важан моменат у историји светског технолошког развоја, а Томас Алва се уместо отеловљења „америчког сна“ све чешће приказује као пример злобе, похлепе, и корпоративног неморала, док је у масовној интернет кампањи рекордном брзином скупљен новац да се од рушења спаси Теслина стара лабораторија у Ворденклифу, која би у неко будуће време требалодапостане – први у Америци – Теслин музеј. Изумитељ је препознат не само као пионир бежичних технологија које су тек крајем XX века ступиле масовну употребу, него и као борац за еколошки чисту енергију и универзалну доступност енергије свим слојевима становништва, које данас спадају у најактуелније глобалне технолошке теме. А као врхунац ове кампање превредновања Теслиног лика, амерички високотехнолошки тајкун и познати експлоататор „гик културе“ Илон Маск одлучио је да Теслиним именом назове свој револуционарни бренд електричних аутомобила.

Хрватска се тако одједном нашла у прилици да повеже своје име, не са заборављеним и одбаченим научником српског порекла, већ са једним од највећих светских технолошких брендова. Хрвати су потрчали да што пре омогуће отварање „Теслиног“ представништва у Загребу, све време инсистирајући и бомбардујући Маска тврдњом да је реч о „Теслиној домовини“ (Маск је такође био подвргнут масовним нападима хрватских ботова када је на Твитеру написао да је Тесла био Србин). Паралелно са тиме, започела је хиперпродукција пропагандних материјала о хрватској историји и „славним Хрватима“, где је Тесла истицан у први план (Тесла, али никада Јосиф Панчић, Милош Н. Ђурић, или Милутин Миланковић, иако имају једнако основа да се сматрају „Хрватима“). Тако смо дошли у ситуацију да, када Зоран Милановић и њему слични изјаве да „Срби немају право да својатају Теслу“, велики број Хрвата у то заиста верује.

Никола Тесла у српском народном памћењу

А какав је однос Срба према Тесли? Недвосмислено – другачији. Истина, Матица Српска је два пута одбила да плати његово школовање, не видевши даље од скромног просека оцена у гимназији, а Теслини односи са српском дијаспором у Америци често су били више него натегнути. Али његова каријера се у Србији пратила са великим интересовањем, током фамозних „пар дана у Србији“ дочекан је као национални херој, и његове везе са матицом никада нису престајале, укључујући стално слање помоћи сународницима у Лици. Теслин текст о Змајевој поезији, написан за „Сенучури магазин“ 1894. године јасно илуструје у коликој мери је научник био задојен српском националном епиком и романтичном поезијом, а његово писмо „Њујорк тајмсу“ поводом убиства краља Александра у Марсеју, „истовремено југословенског Вашингтона и Линколна“, сведочи о томе да је помно и са занимањем пратио политичке прилике у Југославији, и да се са нарочитим пијететом односио према српским жртвама које су узидане у темеље те државе „плаћене српском крвљу“. У том истом чланку он заиста говори за себе да је „рођен у Хрватској“, али и да сви „истински Хрвати и Словенци“ разумеју да Срби имају „ненадмашну способност и искуство у ратовању“, и да су самим тим „најбоље квалификовани да управљају снагама земље у условима кризе“.

Ако је на свету постојало место где Тесла никада није заборављен, то је била Србија. Теслин музеј је формиран као директни државни пројекат, а да би се његови списи и изуми спасли од заборава. Тесла је заузимао централно место у српским(и југословенским) уџбеницима физике и историје у време када га се у свету заиста мало ко сећао. Након распада Југославије у Србији и СРЈ није било серије новчаница без Теслиног лика. Ова љубав и поштовање су понекад бивали потпуно промашени: Теслиним именом у Србији назван је комплекс термоелектрана на угаљ у Обреновцу, технологије која је потпуно супротна Теслином вечитом стремљењу према еколошки чистој енергији, а његово име је понела и фабрика у Панчеву која је производила – сијалице Едисоновог типа.

У српском народном памћењу, Тесла је веома брзо постао легендарна личност попут Светог Саве, цара Лазара, или Марка Краљевића – о њему су по славама и кафанама распредале фантастичне приче на којима би нам позавидели славни светски аутори научне фантастике. Обичан народ китио је легенде о „Теслином оружју“ и „Теслином штиту“, о телепортацијама и тајним пројектима за америчку и британску морнарицу сакривеним у архивама обавештајних служби, о парапсихолошким везама са другим димензијама и трансцендентним, божанским бићима. Али сви ови митови у својој основи имали су – као што митови обично имају – једну сасвим истиниту причу о човеку који је био испред свог времена, који је имао замисао да у потпуности технолошки трансформише људско друштво тако што ће му дати неограничену у бесплатну енергију, али су га у томе спречиле бешћутне крупне корпорације које су само хтеле да од његових изума направе што је могуће већи профит. Велики научник је био искоришћен, покраден, а затим одбачен, између осталог и зато што је опште интересе стављао изнад приватних. У том идеализму препознавали смо једну епску, племениту црту, за коју у свету у коме живимо, како нам се тада чинило, више нема места.

Иако се Србима често пребацује да „неосновано приписују властитом народу изуме које Тесла никада не би остварио да није отишао у Америку“, та опаска је само делимично тачна. Да, китити се Теслиним изумима је једнако смислено колико и китити се тениским победама Новака Ђоковића, али „успех у иностранству“ никада није био главни разлог српске љубави према овим великанима. Они су вољени пре свега зато што су, упркос огромном успеху, и даље остали Срби, негујући своју националну културу, обичаје, па чак и неодређено схваћени „национални дух“. Сам Тесла је радо рецитовао, и чак преводио на енглески Змајеве песме (Змај га је у Београду 1892. дочекао са посебном песмом у његову част, из које су и стихови „свака грана српског стабла Тесли тепа, Теслу грли“).

Својој земљи и свом народу је, у складу са могућностима помагао до краја живота, од кога се, на властити захтев, опростио уз интонирање најславније српске носталгичне песме „Тамо далеко“, оне која последњим стихом прославља земљу „у којој је провео свега неколико дана“ (поред „Тамо далеко“ изведена је ШубертоваAveMaria, а обе песме је на виолини свирао Теслин велики пријатељ Златко Балоковић, Хрват).Укратко, Тесла није „случајно био Србин“, већ је био узоран пример припадника српског расејања, који своје везе са отаџбином никада није покидао, нити заборавио. А свој најважнији изум је, узгред буди речено, замислио пре него што ће из Париза поћи у Америку, напустивши претходно („развијену и прогресивну“) Аустроугарску као земљу у којој му је перспектива била да буде главни телеграфски техничар у централи у Будимпешти.

Хрватска у раљама властите политичке елите

Да ли све то значи да је „Тесла наш, и само наш“. Наравно да не. Ми се Теслом поносимо зато што је остварио нешто чиме се може поносити цели свет, укључујући и данашњу Републику Хрватску. Никола Тесла заслужује да га на ковани новац ставе, не Хрвати, већ у било којој земљи света. И оног тренутка када хрватско симболично одавање поште Тесли постане истински чин поштовања и љубави, његово стављање на новчић са шаховницом на полеђини престаће да буде политички проблем. А за тако нешто је потребно не само да Хрватска као друштво рашчисти са тиме ко је био Никола Тесла и престане да од тога прави политички проблем, већ је потребно и да се суочи са историјом одбацивања и прогона, како Теслиног лика, тако и његових сународника који су у тој земљи деградирани до грађана другог реда, и изложени сталним понижењима и узнемиравању.

Хрватски Срби немају ништа од величања Тесле ако је у питању празни чин „ребрендирања“, још мање имају користи од величања Тесле под условом да није Србин. Тек када овакви симболички гестови постану резултат смене политичке и националне парадигме, моћи ћемо да говоримо о „историјском кораку напред“ и „цивилизацијском чину“. Овако то није чак ни шминка, него безобразлук који по ко зна који пут гетоизира Србе у Хрватској и проглашава их за политички и историјски „невидљиве“. Безобразлук, који се – није незамисливо – лако може претворити у неку врсту хрватског условљавања Србије у преговорима са ЕУ, налик на бугарске притиске на Северну Македонију око лика и дела Гоцета Делчева.

Баш као што коментари Зорана Милановића нису били „нормална реакција нормалног председника нормалне европске државе“, тако ни хрватско друштво неће бити у могућности да чини „нормалне гестове“ као што је одавање поште Николи Тесли, све док опсесивна потреба да се ритуално чисти од свега што има везе са Србима не пређе из мејнстрима у дубоку друштвену маргину

Да се разумемо, грађани Хрватске су већином овога свесни. Нема разлога да не верујемо да је већина грађана који су гласали за Теслу то учинила из простог разлога што Тесла то заслужује, а не да би напакостили својим комшијама Србима и изазвали дипломатски инцидент са Србијом. У чин пакости и националну увреду то гласање су претворили хрватски политичари, који већ 30 година држе своје грађане као таоце једне наглашено ксенофобне, џингоистичке, и неуротичне националне политике, и који смисао свог постојања црпе из перпетуирања олињале парадигме о „српском непријатељу“. Баш као што коментари Зорана Милановића нису били „нормална реакција нормалног председника нормалне европске државе“, тако ни хрватско друштво неће бити у могућности да чини „нормалне гестове“ као што је одавање поште Николи Тесли, све док опсесивна потреба да се ритуално чисти од свега што има везе са Србима не пређе из мејнстрима у дубоку друштвену маргину.

Наравно, не треба никада заборавити да смо и ми у том комшијском „препуцавању преко тарабе“ више него вољни учесници. Докле год је један отрован коментар хрватског председника довољан да изазове хистерију у српској јавности, ово неће бити само хрватски, него и српски проблем. Србија, речником интернет жаргона, мора да „престане хранити трола“, и мора научити да на провокације из Загреба реагује суздржано, интелигентно, и прагматично.

Најгоре што можемо да учинимо – а тренд већ постоји – јесте да као утук почнемо да негујемо властите Зоране Милановиће који ће бити у стању да „на притисак дугмета“ целу нацију бацају у стање масовне неурозе

Најгоре што можемо да учинимо – а тренд већ постоји – јесте да као утук почнемо да негујемо властите Зоране Милановиће, који ће своје политичке каријере и државничке промашаје прикривају ескалацијом односа са суседима, и који ће бити у стању да „на притисак дугмета“ целу нацију бацају у стање масовне неурозе.

Српски задатак у односима са хрватском мора да буде заштита интереса српског народа који тамо још увек живи, као и имовине и баштине Срба који тамо више не живе. За тако нешто нам је неопходно да како знамо и умемо учествујемо у стварању Хрватске у којој „бити Србин“ више неће бити неприхватљиво, макар тај Србинбио и један Никола Тесла. Имамо на ту тему с ким да разговарамо. Само прво морамо сами са собом да раскрстимо да нам није драже да, уместо разговора са пристојним комшијама, урламо преко плота на оне безобразне и неотесане.