Бриселски споразум – дипломатски галиматијас са потенцијално фаталним последицама

Дејан Златановић: Моје име је Дејан Златановић, а са нама је Ђорђе Вукадиновић, доскорашњи народни посланик, политички аналитичар и главни и одговорни уредник „Нове српске политичке мисли“. Господине Вукадиновићу, како коментаришете овај споразум који је је јуче у име Србије потписао Александар Вучић у Вашингтону? На шта се обавезао председник Србије тим споразумом?

Ђорђе Вукадиновић: Ово што је јуче потписано у Вашингтону, заиста ће ући у историју. Александар Вучић увек прича да је нешто „први пут у историји“ и да је нешто „историјско“ и када, наравно, нема везе са тим. Али ово, нажалост, јесте историјско и ући ће у дипломатске анале као пример коме је тешко наћи пандан по бесмислености, апсурдности и готово трагикомичности онога што је потписано.

Сада уопште не говорим о последицама по Србију, о томе ћемо наравно, говорити касније (какве су и да ли су лоше, а јесу, и колико су лоше), него говорим чисто о форми тог споразума. Дакле, свако ко је прошао поред Министарства спољних послова, свако ко је прошао поред Правног факултета, или Факултета политичких наука, свако ко иоле зна шта је дипломатија и шта су дипломатски, међународни споразуми – сви ће вам рећи то исто: да је реч о једној фарси и једној карикатури која не задовољава основне елементе да се сматра (сем, наравно, попоследицама по потписнике, нарочито по једног потписника), озбиљним, међународним, дипломатским и политичким споразумом.

Дакле, то је један галиматијас. То је један бућкуриш. То је један миш-маш свега и свачега, ствари од којих су неке штетне директно и опасно, неке су можда значајне, али немају директне везе једне са другима и неких које су просто само комичне, и за које је бесмислено да се нађу једне поред других у оваквом споразуму.

Дакле, колико год се ја трудио, а вероватно и ваши други саговорници, тешко ћемо илустровати сву апсурдност тог текста. И зато позивам све који ово гледају да га прочитају. Постоји енглеска и српска верзија на сајту Нове српске политичке мисли, а и други су га портали објавили, Спутњик и други, али интегрални споразум. Да видите шта све ту стоји. И онда видите да ту има од позива на имплементацију оних претходних Гренелових споразума између Београда и Приштине (односно између Србије и Косова*) о железници и о саобраћајној инфраструктури, о „аутопуту Мира“(како га зову) који очигледно одговара само Приштини и НАТО пакту, а на који се Србија обавезала још почетком године, а сада се то потврђује.

Дакле, имамо нешто што се тиче потврђивања постојећих договора између Београда и Приштине, које је исто на један чудан начин Гренел исфорсирао у америчкој амбасади у Берлину. Затим, имате део који се односи на, пазите – 5Гмрежу! Заправо, то је антикинески сегмент у којем се не види какве везе то има са споразумом који потписују Београд и Приштина, уз посредовање САД. А онда имате део који је такође опасан и понижавајући, а који се тиче обавезе потписника (наравно, мисли се пре свега на Србију), да „диверсификују своје енергетске изворе“, односно свој енергетски систем. То је јасна алузија на потребу да не будемо више ослоњени на Русију и Москву, него да фактички или узимамо скупи амерички течни гас који они рекламирају, или из неких других, не-руских извора. Дакле, опет нешто што се тиче директно Русије, односно односа Србије са Русијом. О овој 5Г мрежи можемо мислити шта мислимо, али бесмислено је – и, наравно, понижавајуће – да се у оквиру једног оваквог споразума захтева и тражи забрана, не само 5Г мреже, него и делова инфраструктуре за њену градњу, па чак и да тамо где је већ монтирана та инфраструктура буде размонтирана– зато што то Америка тражи и зато што то њој тренутно одговара у овом њиховом економском, и не само економском рату против Кине.

Дакле, све и да мислите све најгоре о Кини, или Русији, и о, не знам, 5Г мрежи, или о енергетском споразуму Србије са Русијом – ово је апсурдно, понижавајуће, бесмислено, глупо. Ја бих рекао да се крсте (ако су верници, а ако нису онда не знам шта) буквално све дипломате који то читају, независно од тога да ли су америчке, да ли су руске, европске или кинеске, када виде шта пише у том „споразуму“.

Дакле, имамо карикатуру и фарсу од такозваног „споразума“, а камоли од „победе“ – нећу ни да говоримо томе како га представљају режимски медији. Дакле, наравно да је реч о поразу, али је првенствено реч о једној фарси (а наравно и поразу, и то понижавајућем поразу).

Било је неповољних споразума. Било је чак и неких елемената понижења, као што је например Кумановски споразум. Али се ништа не може мерити са овим

Србија је током своје историје потписивала разне споразуме, од којих су неки били неповољни, неки под притиском, неки су били ултиматуми (мада смо ултиматуме углавном одбијали), дакле, било је неповољних споразума. Било је чак и неких елемената понижења, као што је например Кумановски споразум. Али се ништа не може мерити са овим из Вашингтона. Па, и Бриселски споразум је, ако хоћете, један штетан и лош, издајнички, или капитулантски „споразум“.

Дакле, ово је као Бриселски споразум – па још много горе! Бриселски споразум је карикатура у смислу да је апсурдан и у смислу да је бесмислено да се једна страна обавеже на све живо, а друга на скоро ништа – и онда ни то скоро ништа на шта се обавезала није испунила. А да ова друга, тј. српска страна нити има гаранције, нити има храбрости да опозове тај споразум зато што Приштина није испунила своје обавезе. Дакле, и код Бриселског споразума исто има елемената апсурда, али овај Вашингтонски је, као  што рекох, сав апсурдан – и плус један додатно апсурдан и понижавајући аспект који говори о томе да се (пазите, у истом споразуму) Србија обавезује да ће преместити своју амбасаду до јула следеће године из Тел Авива у Јерусалим. То је наравно нешто што је Израел увек тражио од свих и углавном нико до Трампа, или мало ко, им је у томе излазио у сусрет. То је захтев који може да буде и легитиман – кажу „то је наша престоница, ми на томе инсистирамо“. Наравно, има и разлога зашто већина европских земаља то не жели (а постоји и резолуција УН која то брани).

За оно што је овим споразумом добила Србија није било места у горњем твиту. Али, кад размислим, нема ни шта да се каже. (Осим ако под "добитком" не сматрамо невиђену међународну бруку, блам и понижење - због којег нам се смеје цео свет.)

— Ђорђе Вукадиновић (@djordjenspm) September 5, 2020

Дакле, ја сад не говорим о оправданости или неоправданости тог захтева и жеље Израела да амбасаде земаља са којима имају односе буду у Јерусалиму. Али је сулудо и невероватно да у истом папиру, у истом дану у ком се објављује да ће Србија (на крају крајева, то је потписано, то је ова последња тачка документа који је Вучић потписао), пребацити своју амбасаду у Јерусалим, а у истом тренутку Хоти потписује и премијер Израела изјављује да ће се узајамно признати, тј. да ће Израел признати независност „Косова“ и да ће такође амбасаду „Косова“ отворити у Јерусалиму. (Ја сам у први мах помислио да је у питању нека грешка, или да је Њуз.нет! Невоља је у томе што са Вучићевом политиком и Вучићевим споразумима, ви често мислите да имате посла са Њуз.нетом и са неким више или мање духовитим стварима, али онда видите да је то нажалост - наша реалност.)

Прихватамо пребацивање амбасаде из Тел авива у Јерусалим – а „заузврат“ Израел признаје независност „Косова“! Или обрнуто, Израел признаје независност „Косова“, а ми, заузврат, онда, отприлике као награду за то, селимо нашу амбасаду у Јерусалим

Дакле, да ли схватате да у том истом дану, у истом документу ми, како бих рекао, „заузврат“ чинимо нешто до чега је Израелу јако стало, нешто што већина света, већина земаља света из овог, или оног разлога – не чини. Прихватамо пребацивање амбасаде из Тел авива у Јерусалим – а „заузврат“ Израел признаје независност „Косова“! Или обрнуто, Израел признаје независност „Косова“, а ми, заузврат, онда, отприлике као награду за то, селимо нашу амбасаду у Јерусалим.

Ето, мислим и надам се да сам барем у том једном детаљу, а то је само једна у низу проблематичних тачака, показао колико је ово што је потписано апсурдно.

И наравно, на почетку и на крају оно најважније, и у конкретном случају најболније. Мада немојте мислити да је и ово остало потпуно безболно и немојте мислити да ће било ко у Москви, или Пекингу баш сасвим равнодушно гледати на ово, јер то је понижење и за њих – и то је шамар и њима. На страну што им, на први поглед, може не бити важно шта сад тамо нека Србија потписује. Али не може им бити свеједно да неко ко је њихов партнер, неко за кога су они, и Кина и Русија, из било којих разлога – да ли из пријатељства, или интереса, уопште у то сад не улазим – стали и залегли у Савету безбедности, дакле, неким конкретним стварима, политички, дипломатски, па и економски помогли тој Србији и дефинитивно стали иза Србије (па, и иза ове власти, на крају крајева) и да се сада тај неко, та земља Србија у споразуму са трећом земљом, Америком, или у договору са ентитетом какав је „Косово“, а уз посредовање Америке, како хоћете да то протумачите, обавезује да ће према вама (не према Занзибару, него према Кини или Русији) повући неки рестриктиван потез, било у вези са енергетским системом, или у вези са телекомуникацијама.

Дакле, није у питању само наше понижење и капитулација, него је и шамар, наглашавам то, шамар и за Москву и за Пекинг. И не верујем да ће то тамо баш остати непримећено

Дакле, није у питању само наше понижење и капитулација, него је и шамар, наглашавам то, шамар и за Москву и за Пекинг. И не верујем да ће то тамо баш остати непримећено. Али, кажем, то је један пар рукава. А тек онда долази оно због чега су они заправо отишли тамо – а то је Косово. А да, заборавили смо да поменемо и како ће се потписници овог сшпразума залагати да се у 78, или не знам већ колико земаља, где то није још случај – „декриминализује хомосексуалност“. Дакле, то значи да ћемо ми и „Косово“ заједнички да се залажемо за декриминализацију хомосексуалности у оним земљама у којима она још није декриминализована.

И какве то сад везе има са споразумом о Косову?! Какве то везе има са преговорима о Косову?! Какве то везе има са нашим односима са Приштином?!

5Гмрежа, хомосексуалност, енергетика, сеоба амбасаде у Јерусалим, признање Израела, односно „Косова“ од стране Израела. добро, хајде ова инфраструктура и тако даље – све вам је ту умешано

Дакле, видите: 5Гмрежа, хомосексуалност, енергетика, сеоба амбасаде у Јерусалим, признање Израела, односно „Косова“ од стране Израела. добро, хајде ова инфраструктура и тако даље – све вам је ту умешано. Е, дакле, све у том бућкуришу имате и на крају, или као претпоследњу тачку имате и то – једино што би требало да буде тема, али је лоше решено, лоше испреговарано (ако је уопште преговарано, ако није био само диктат), а то је да су они увели једногодишњи мораторијум на активности у вези са признањем Косова. Али, пазите сад ту суптилну формулацију и суптилну манипулацију. „Косово“ се обавезује да неће тражити пријем у међународне организације, а ми се обавезујемо да нећемо – ни директно, ни индиректно – радити и лобирати против „Косова“, односно признања „Косова“ од стране других земаља, нити против пријема „Косова“ у међународне организације.

Дакле, они неће формално тражити (то не значи да неће неко тражити у име њих у наредних годину дана), а ми наредних годину дана нећемо, ни директно, ни индиректно, не само борити се против независности „Косова“, него нећемо чак ни подржавати оне који нас подржавају поводом Косова. То делује закукуљено када се овако прочита. Али, када разгрнете мало ту дипломатску маглу, онда остаје једна врло понижавајућа и уопште не симетрична обавеза. Она само наизглед делује симетрично, јер се помиње „ови ће на годину дана, а ови ће на годину дана“, али заправо ми се обавезујемо да нећемо уопште, дакле, уопште радити против независности „Косова“. Нећемо лобирати, нећемо водити кампању против независности „Косова“ – док се „Косово“ само обавезује да неће „тражити пријем“, тј. да га неће формално и званично тражити.

Па, молим вас – о чему се ту ради?

После много времена, та вашингтонска брука спонтано је ујединила готово све пол. актере, од левице до деснице и од евроскептика до еврофила. И, што је још важније, разоткрила "напредњачко-либералну" осовину, која уз помоћ пар амбасада и страних служби већ годинама влада Србијом.

— Ђорђе Вукадиновић (@djordjenspm) September 6, 2020

Дакле, од почетка до краја, од провог до последњег слова тог документа – ми имамо један понижавајући, један фарсичан и апсурдан споразум, односно документ који не личи ни на шта, који нема неког упоредивог преседана, или нешто са чиме се може поредити у диломатској и међународној пракси, и који очигледно служи само и једино – Трамповој предизборној кампањи!

Нема никакве сумње да је то споразум који треба да Трампу донесе нешто политичких поена и да се покаже како „он решава проблеме које, ето, нису успеле да реше демократе“, и доводи за сто да нешто заједнички потписују представници Србије и „Косова“ (или Београда и Приштине), а успут је убацио и мало шлихтања хомосексуалном лобију – и, нарочито, јеврејском лобију. Значи, он је радио посао за пре свега своју кампању – и за Израел. Радио је посао за Израел, а јако му је важна подршка јеврејског лобија у овој кампањи и одрадио је посао за своју кампању и према српској и према албанској заједници, а пре свега некако дипломатски и медијски да се каже да је ето, „он успешан, а сви други кажу како је он, ето, „смешан и неуспешан“ – као што и јесу били углавном неуспешни његови договори, тј. покушаји споразума са Северном Корејом, са Ираном, покушај рушења Мадура у Венецуели, итд... А да не причамо о Сирији.

Дакле, не може се на спољњем плану похвалити бог зна чиме и онда је, сада, последњих дана, буквално пред изборе, исфорсирао споразум између Израела и Емирата – као и овај споразум између Београда и Приштине. Споразум који је, кажем, једним делом непримењив, једним делом се тиче наших односа са трећим, или четвртим земљама, једним делом је понижавајући, а у сваком случају је један дипломатски и правни франкенштајн који, кажем, заиста нас, односно Александра Вучића, коначно убацује у историју, барем у том смислу да је потписник једног од најбесмисленијих споразума који су потписани у модерној, и не само модерној политичкој историји.

Дакле, било је притисака, било је неповољних споразума, било је капитулација, или полукапитулација – али оваквог фарсичног документа као што је овај потписан у Вашингтону – зато и позивам гледаоце да га погледају, јер ма колико се трудили, тешко је дочарати његову апсурдност – није било!

Видети још: Документи: Текст Споразума о „економској нормализацији односа“ Србије и Косова*