U takvoj atmosferi došao je i 2. april kada je za pregovarački sto zaseo i Aleksandar Vučić, srpska politička zvezda u usponu. Rezultat osme runde pregovora mahom je bila određena albanskom nepopustljivošću. Pozicije delegacije iz Prištine nisu se izmenile u odnosu na prethodnu rundu.

Često se u javnosti barata realizom i realnom situacijom. Ne kaže se izričito, ali je kontekst, da zato «što smo sve izgubili», zato što smo se godinama samoobmanjivali, zato što imamo loš ustav.

Potpredsednik se prvo kao nešto nećka, da li će se odazvati pozivu Eštonove ili ne, kao što se onomad  nećkao da li će ostati u radikalima ili preći u naprednjake, a onda je ni manje ni više pozvao Englesku i Nemačku da se priključe u Briselu!? Do sada smo igrali sa tri igrača manje, a od sada sa pet!

Opozicija se danas suočava sa najtežim izazovom, jer je izgubila sposobnost da pokrene građane koji su izgubili poverenje u mogućnost funkcionisanja i delovanja demokratskih institucija.

Ništa blaži u svojim istupima nisu bili ni pojedini opozicioni prvaci, koji su napadali i javno pretili Miloševiću vešanjem na Terazijama, kao u doba najžešćih nacističkih pogroma protiv Jevreja.

Prvi značajniji oblici političke dezorijentisanosti u JNA počeli su da se ispoljavaju nakon smrti Josipa Broza Tita. TV reportaža o poseti generala Nikole Ljubičića predsedniku Titu u ljubljanskom medicinskom centru, nakon pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja obišla je svet.

Njegovi fanatični obožavaoci i sledbenici mrze „mitove“, ali volšebno vole mit o Đinđiću. Kad o njemu govore, kao da ga je samo Nebo i njegovo Proviđenje međ' nas poslalo, i kao da je stradao kao Isus Hristos.

Na vreme sam shvatio da nam među njima nema Prometeja, nema Lazara i da su u zabludi svi oni koji danas misle da slede viziju Zorana Đinđića jer su stali uz one koji su ga lično poznavali i tvrde da „pravoverno“ tumače njegovu zaostavštinu.

Nedoslednost se nastavlja i u primeni Dejtonskog sporazuma, barem kada je odnos prema Međunarodnom sudu u Hagu u pitanju, što će se na bizaran način na kraju Slobodanu Miloševiću vratiti kao bumerang.

Na osnovu svega, mišljenja sam da je agresija NATO protiv Srvbije i Crne Gore (SRJ) 1999. označila početak „kontrolisanog“ trećeg svetskog rata „niskog intenziteta“ čiji je strateški cilj preraspodela prirodnih bogatstava na planeti, pre svega, nafte i gasa, ali i strateških minerala.