Бриселске дилеме и пророци пораза

Најбржи начин да завршите рат је да га изгубите, речи су романописца и новинара Џорџа Орвела које погађају у центар српске преговарачке стратегије у Бриселу. Та стратегија, као што је опште познато, требало је да доведе до историјског споразума између Срба и Албанаца. Тако се ствар барем представљала у српским медијима, а како обично бива, српска страна је наивно веровала да ће се у Бриселу заиста преговарати.

Пажљиви посматрач целокупног преговарачког процеса не може а да не примети да је он са српског становишта потпуно погрешно постављен. Преговарачки процес вођен је под окриљем организације која није баш наклоњена српским националним интересима, с тим да та организација не само да посредује у преговорима него има ингеренцију над Датумом, том великом наградом која може да избрише сва разочарања, поразе и фрустрације. И заиста, српски званичници су поштено загрејали столицу – мислим да ни најстрожи критичари владајућих српских политичара (посебно тројца Николић - Дачић - Вучић) не могу да им пребаце да су неискрено приступили преговорима. Колико јуче Дачић је поређен са Де Голом, а тешко је набројати све комплименте упућене на Вучићев рачун. Поново се кроз измаглицу помаљао Ђинђићев пут, а не сумњам да су многи завидели владајућем тројцу да ће успети да пресеку косовски чвор.

Наравно, ако се уместо одушевљења ситуација мало пажљивије погледа, може се увидети да су српске позиције изграђиване наврат нанос, да се очекивало било шта а на крају, по свој прилици, неће се добити ништа. Од почетка Влада је целокупном процесу наметнула императив да мора да се што пре оконча не наводећи јасно и недвосмислено које су координате преговарачког процеса – о чему ће заправо ту бити речи? Наравно, овако наметање рокова одговара увек оној страни која има предност на терену, а у овом случају то је несумњиво албанска страна. Ипак, и поред тога што српске позиције нису завидне, оне нису ни тако катастрофалне – ни Боркови парафи ни императив брзог решења нису тако снажни фактори да би српску Владу навели да као врхунац преговора тражи нешто што је мање од фактичког стања. Лествица српских захтева с временом је толико ниско пала да чак и прихватање српских захтева у интегралном виду није никакво нарочито државничко постигнуће. Да резимирамо: контролу над севером Косова и међународноправну позицију Србија је у бриселским преговорима била спремна да замени за некакву аутономију Срба у оквиру независног Косова. Разуме се, српски званичници би и даље тврдили да Србија никада неће признати независност Косова, али тешко да би икоме више било стало до тог признања. Има нечег готово комичног у чињеници да свака домаћа владајућа гарнитура са чврстим убеђењем да може вештије да кокетира са Западом долази на власт – и онда доживи горко разочарање кад схвати да то уопште није тако једноставно и да су западни интереси за њихове политичке елите нешто сасвим неупитно.

И онда је уследило изненађење – албанска страна неће да одступи ни за милиметар. Не пада им ни на крај памети да у оквиру своје пара-државе стварају некакав ентитет са специјалним овлашћењима, поредћи га злурадо са Републиком Српском. Уосталом, не можемо замерити Албанцима на принципијелном ставу. Албанске позиције су јасне и недвосмислене, а начин на који ЕУ посредује у преговорима може само да их охрабри. Ако би ове преговоре упоредили са партијом шаха, сваки пут када Србија поједе неку фигуру ЕУ нас, као непристрасни судија, том фигуром звекне по глави. Притом, над нашим измученим преговарачима увек лебди опасност да ка њима полети и цела табла!

У таквој атмосфери дошао је и 2. април када је за преговарачки сто засео и Александар Вучић, српска политичка звезда у успону. Резултат осме рунде преговора махом је био одређен албанском непопустљивошћу. Позиције делегације из Приштине нису се измениле у односу на претходну рунду. Можемо претпоставити да је посредничка страна очекивала да се српске позиције промене и да се прогута још један уступак. Спуст низ спиралу попуштања, који се са овом Владом убрзао, прекинут је пре неколико дана. И то је несумњива Вучићева заслуга.

За Вучићев политички ангажман бриселски излет има још један важан аспект – коначно је отворено иступио поводом једне важне теме и коначно је преузео одговорност колико-толико сразмерну моћи коју у Влади поседује. Да ли је у питању само маневар и одлагање већ донете одлуке или озбиљно преиспитивање досадашњег преговарачког питања? За нас који са стране посматрамо владајуће политичаре ово питање ће остати загонетка још неколико дана. La bataille répondra [Битка ће на то одговорити], вели Наполеон. Могли бисмо у овој прилици да га послушамо.

После вести које су са неверицом примане из Брисела уследила је лавина. Верујем да овај феномен заслужује да му се посвети посебна пажња. Агитпроп апарат, брижљиво негован претходне деценије, ангажовао је своје перјанице да нас убеди, потискујући сваку разумну сумњу, да је нећкање у вези са бриселским договорима питање живота или смрти. Бићемо изоловани! Нема ништа од плата и пензија! Нећемо добити датум! У питању је будућност наше деце! Пешић, Живковић, Бујошевић, Драшковић, Динкић и многи знани и незнани подигли су буку до неба да нас увере и покажу нам како је сам опстанак у питању. Не треба сметнути с ума да је сличне поруке слао и Вучић, указујући да је опстанак Србије у питању ако се одустане од евроинтеграција. Динкић нас тако уверава како само богата Србија може да оствари снажнију улогу у решавању косовског питања. Овај злодух српске економије после 2000. године обећава тако раст од БДП-а од 2% иако су многе развојне шансе после 2000. прокоцкане захваљујући хазардерској економској политици, чији је он најизразитији представник. Ипак, Динкић често уме да каже нешто врло смислено – нема сумње да економски снажна Србија може у већој мери да заштити своје националне интересе од Србије која је економски руинирана и финансијски зависна.

На овом фону пише и Чедомир Антић у тексту Косовски излаз: Да не трошимо више него што производимо, да се не задужујемо без пословне потребе, а посебно не код оних који нас отворено мрзе или презиру, могли би да се надамо много повољнијем исходу преговора о Косову и Метохији. Али је врло смислено поставити питање којим путем Србија може да постане економски снажнија? Да ли је пут евроинтеграција conditio sine qua non економског развоја земље попут Србије? Многи економски параметри држава сличног развојног нивоа које су или у ЕУ или ће јој се ускоро приближити уверавају нас у супротно. На вапаје Вука Драшковића и Зорана Живковића да треба потписати сваки папирић који се постави пред преговараче у Бриселу мислим да се не треба посебно ни освртати.

Ипак, уводничарски чланак Драгана Бујошевића Одлука [Политика, 5. април 2013] заслужује посебну пажњу јер отприлике сумира све аргументе струје мишљења која верује да је било какав споразум у Бриселу за српску страну чиста премија. Аргументација је мање-више овако постављена: пред Србијом је тешка одлука, време ради за Албанце, Албанци могу некажњено да врше насиље над Србима и да мењају етничку структуру на КиМ, економија Србије зависи од сарадње са ЕУ; одатле следи да би било добро постићи било какав споразум јер се маневарски простор само сужава па у блиској будућности може доћи до тога да више немамо никаквог избора. Ова аргументација је закићена невештим историјским паралелама, злослутним подсећањем на деведесете и указивањем да Србија може да постане црна рупа (овде се цитира председник Николић) као и обавезним позивањем на Ђинђића.

Не улазећи у нека ситнија фактографска питања (са ким је то СФРЈ била у рату 1991?) како не бих скретао пажњу са главне теме, мислим да се Бујошевићевом приступу могу упутити најмање два важна приговора – прво, због чега је уверен да време ради за Албанце и друго, због чега се албанско насиље прихвата као нешто само разумљиво? Ако је Србија у живом песку, како нас уверава Политика, откуда уверење да Албанци нису у подједнаким или можда чак већим проблемима? Ми смо склони да прецењујемо тешкоће у којима се налазимо. Ако је српска економија од 90-их па наовамо у лошем стању, у каквом је стању еконимија КиМ? Да нису можда Албанци кроз деведесете прошли без озбиљних проблема? Ни пројекат косовске независности не тече тако глатко како је замишљено. Сама чињеница да Тачи води преговоре са представницима Србије у Бриселу јасно говори у прилог том ставу. Друга, врло озбиљна мањкавост је што се албанско насиље прихвата као каква природна стихија, неизбежно и неумољиво. Можемо да се подсетимо да је Тачијева квази-Влада покушала насиљем да прошири свој утицај на север Косова и да је и најмања назнака озбиљнијег отпора била довољна да се од тих намера одустане. Такође, овај аргумент је проблематичан и са формалног становишта јер се позива на рационалну, аргументовану расправу а протим се страх од насиља користи као ултимативну аргумент.

Не постоји ништа лакше него оправдати сопствене поразе. У моментима када треба направити недостојне уступке неукусно је позивати се на заиста тешке моменте српске прошлости када су се доносиле врло важне одлуке. Усудићу се да напишем, што није нимало популарно, да српске позиције нису ни тако тешке ни тако безизлазне каквима се представљају. Разочараност наших западних партнера не треба да нас чуди – српски уступци су били толико редовни да је постало непристојно да се говори од било каквим српским интересима. Када некоме стално попуштате, није необично да га било каква чврстина вашег става увреди. Пред Србијом се заиста налазе тешке одлуке, али оне нису толико судбоносне како нам се приказују. Положај Срба на северу Косова се користи као аргумент за све веће попуштање, али судбина Срба на северу Косова јасно је и недвосмислено повезана са Србијом. Говорити о Србима на северу Косова као о некаквим малолетницима у чије име треба да се доносе одлуке је непристојно и деградирајуће за наше сународнике и суграђане.

Србија пре свега треба да схвати да не постоји минимум српских интереса који би био прихватљив за њене западне партнере. Као што нам сугеришу недавни чланци објављени поводом некакве германофобије у Србији, свако рационално преиспитивање западне политике према Србији (и Србима уопште) лако може да се окарактерише као шовинизам. Да ли ће западни притисци уродити плодом и навести српску делегацију да потпише споразум који уопште не би узео у обзир српске позиције? У овом тренутку не можемо то знати. Али чак и ако српска делегација попусти то није разлог за очајавање. На разочарање госпође Весне Пешић и њених једномишљеника у политици нема процеса који су за свагда окончани. У тренуцима када се радо позива на историјске паралеле усудићу се и да сам споменем једну – Влада Краљевине Србије је 1909. под надмоћним притиском признала анексију Босне и Херцеговине па Срби на крају добише својих 49%.