Aut ДАТУМ, aut nihil

Већ дуже време је реч датум, иначе преузета из латинског језика, једна од најчешће коришћених у актуелним политичких збивањима у нашој земљи. Са седница Владе Републике Србије, конференција за штампу, скупштинске говорнице, наступа на телевизијама са националном фреквенцијом и интервјуима за штампане медије свакодневно се ори поклич „све за Датум, Датум ни за шта!“ Готово да се заборавило на његово изворно значење и улогу као дела календарског система рачунања времена. Датум нам омогућује да идентификујемо одређене дане у недељи, месецу и години. Датумима се обележавају важни догађаји у животу појединаца, али друштва и државе у целини. Отуда многи имају историјски значај не само за поједине народе, већ и за читаву цивилизацију. Тако се и крај старе и почетак нове ере у историји човечанства везује за датум Христовог рођења.

Интересантно је да се реч datum римује са једном другом речју из латинског језика – fatum. Она значи судбину, усуд или коб, неизбежну нужност, а у крајњем и саму смрт. И заиста се може потврдити да су многи датуми били од судбинског значаја у животу појединаца, али и друштва и држава у целини. Србија је добар пример за то.

Илустроваћу то са два „судбинска“ датума за њену будућност према тврђењу наше политичке елите: 16. април и 28. јуни. Наиме, ове године ће тих дана ковачи наше европске судбине у Бриселу у лику Европске комисије одлучивати о испуњености услова који су Србији постављени, а пре свега о напретку „преговора“ између Београда и Приштине о северу Косова. Тај ће извештај и мишљење Европске комисије 28. јуна размотрити земље чланице Европске уније на форуму званом Европски савет и евентуално Србији одредити датум за отпочињање „преговора“ о њеном уласку у „клуб одабраних“.

Да наши евроатлантски „пријатељи“ одлично знају како да користе неке најважније догађаје из наше историје у обликовању наше садашњости и будућности покушаћу да илуструјем са неколико примера када су у питању два већ поменута датума.

16. април:

- 1346. године у Скопљу је српски краљ Душан Стефан Немањић крунисан за цара Срба, Грка и Бугара, а истовремено проглашена Српска патријаршија са патријархом Јоаникијем на челу.

- 1944. године „савезничка“ авијација на Ускрс бомбардује Београд. Током два дана амерички и британски бомбаредери су под изговором да гађају немачке војне, привредне и административне центре убили више од 1200 цивила, ранили неколико хиљада и срушили преко 600 зграда, међу којима болнице и породилиште у Крунској улици.

- 1993. године Савет безбедности Уједињених Нација усваја резолуцију којом Сребреницу, Жепу и Горажде проглашава „заштићеним“ зонама.

- 2002. године Влада Холандије и начелник генералштаба подносе оставке због извештаја о њиховој одговорности за догађаје у Сребреници током рата у Босни и Херцеговини.

28. јуни:

- 1389. године су у боју на Косову пољу Турци поразили српску војску. Том приликом живот су изгубили и српски цар Лазар и турски цар Мурат.

- 1874. године умро је српски политичар Илија Гарашанин, вођа Уставобранитеља, министар унутрашњих послова и председник Владе Кнежевине Србије од 1861. до 1867. године. Написао је „Начертаније“, први и једини српски национални програм после ослобађања од турске власти и темељ спољне политике у току Првог светског рата.

- 1914. године је у Сарајеву припадник организације „Млада Босна“ Гаврило Принцип извршио атентат и том приликом убио аустроугарског престолонаследника принца Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Био је то повод за оштар ултиматум Аустроугарске Србији, који је она одбила. Уследио је оружани напад на Србију и почетак Првог светског рата.

- 1921. године је донет устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тзв. Видовдански устав, којим је она проглашена парламентарном монархијом са династијом Карађорђевић на челу.

- 1948. године на састанку у Букурешту Комунистичка партија Југославије одлуком Информбироа искључена из комунистичког блока због тзв. ревизионизма. Уследила је не само политичка, већ и економска блокада земље, а отпочело је суђење „унутрашњим“ непријатељима и њихово слање на Голи оток.

- 1989. године на Газиместану на Косову и Метохији свечано обележено 600 година од Косовске битке на којој је говорио Слободан Милошевић.

- 1992. године опозициона политичка групација ДЕПОС испред зграде Скупштине Савезне Републике Југославије организовала Видовдански сабор захтевајући оставку Слободана Милошевића, распуштање Народне скупштине и формирање владе националног спаса.

- 1999. године од НАТО бомбе тешко рањена Ирена Митић (6 година) из села Рибница код Врања. Умрла је после два дана на Неурохируршкој клиници у Нишу. На остацима пројектила убица се потписао као „Ерик Н“ уз поруку „Лоша времена. Зар то није дивно“.

- 2001. године Влада Србије својом уредбом баш на Видовдан испоручила Слободана Милошевића Хашком трибуналу ради суђења по оптужници за злочин геноцида, злочине против човечности и кршење обичаја рата. Био је то први пут да се неком међународном суду испоручује било који председник неке државе у свету.    

Пошто се државни врх Србије свим снагама бори да учини све како би ови датуми ушли у историју нашег народа (без обзира шта он о томе мисли) као празници када смо условно добили условни датум о условном (асимптотском) приближавању и свечаном уласку на улаз за послугу у Европску унију под условом да она сама дотле опстане уз безусловно напредовање у преговоре са Приштином, Новим Садом, Новим Пазаром . . . , подсетићу на то да идеја Европске уније није сасвим нова ни успешна. На њеном стварању су радили римски императори, али се она распала по њиховом принципу divide te impera. Наполеон Бонапарта је својим освајањима такође сањао европско царство, али се уместо у Петрограду и Москви пробудио на Светој Јелени. И Адолф Хитлер је започео Други светски рат са намером да свој Трећи Рајх прошири на Европу, Азију и Африку. Француски председник Шарл де Гол је такође маштао о Европи од Атлантика до Урала. Сви досадашњи овакви покушаји су се неславно завршили.

Актуелни модел планиран је у главама стратега глобалног ширења моћи мултинационалног капитала потпомогнут од међународних финансијских организација и мреже гигантских банкарских корпорација. На делу је рат који се не води до сада конвенционалним методама, већ каматним стопама као новим и најразорнијим оружјем. Умало да заборавим, ту је и незаобилазни интерес НАТО пакта за контролом над стратешким ресурсима на евроазијском простору. Формула за успех је једноставна. Најпре се организује и финансијски подржи смена на власти у одређеној земљи која је мета. Затим се почне са применом неолибералног концепта продаје профитабилног дела домаће привреде иностраним купцима кроз приватизацију и уништавањем оног што преостане. Државни буџет се празни јер се смањују приходи од пореза, царина и доприноса, али у помоћ пристижу међународне финансијске организације (Светска банка, ММФ, Париски и Лондонски клуб итд.) нудећи краткорочно благостање на кредит. Стандард грађана такође опада јер радници у такозваној транзицији остају без посла, а млади без шансе за запослење. У помоћ тако осиромашеним породичним буџетима такође притичу филијале иностраних банака. И државе и њихови грађани се тако налазе у смртоносном загрљају финансијско-банкарске хоботнице. Државе се суочавају са банкротством, а породице губитком покретне и непокретне имовине. Међународни финансијски лихвари кљукају поједине државе кредитима као да тове гуске, а када оцене да је погодан тренутак активирају колатерале тако да на све стране лети перје (инфраструктура, пољопривредна земљиште, енергетски сектор итд.) док се гуска комплетно не очерупа.

Да се укратко подсетимо у каквом су стању неке чланице Европске уније, које су одавно добиле датум и све што после тога следи. Грчку, колевку европске цивилизације и демократије, белосветски повериоци уцењују свакодневно мерама које би, медицински речено, значиле еутаназију. Принуђена је да спроводи отворене диктате и ултиматуме Брисела, Берлина и Париза, без обзира што се са њима налази у истом клубу. Њихов цинизам иде дотле да се од ње тражи и да прода делове своје територије, пре свега нека острва у Егејском и Јонском мору. Некадашња колонијална сила Шпанија се поред огромних финансијских проблема суочава и са процесима дисолуције због отворених претњи сецесије Каталоније и Баскије. Још једна бивша колонијална сила Португалија је такође пред финансијским и економским колапсом. Дужничку кризу Италије нису решили ни чланови тзв. експертске владе на челу са Маријом Монтијем, инаугурисаним и октроисаним од стране њених евроамеричких поверилаца. У знак „солидарности“ са овим чланицама Европске уније у Бриселу је скован акроним PIGS од почетних слова назива ових земаља на енглеском језику. Узгред то на том истом језику значи СВИЊЕ?! О ефектима уласка у европски рај у бивших чланица СССР-а (Литваније, Летоније и Естоније), Руминије, Мађарске и Бугарске сувишно је говорити. Оне су на крају крајева постале осматрачнице НАТО пакта према Русији уступањем територије за војне базе овог савеза на свом тлу. Ни Словенија, бивша чаница СФРЈ, није прошла боље. Интерсантан је случај Турске, којa је молбу за пријем у чланство поднела давне 1987. године, статус кандидата стекла 1999. године а датум за почетак преговора 2005. године. Они су тренутно у застоју јер се пријему Турске у чланство противи највише Немачка, као и Кипар због турске окупације северног дела острва. Њој то, међутим, није ни најмање сметало. Напротив, постала је развијена економска сила са бруто домаћим производом од 783 милијарде америчких долара према подацима ММФ-а за 2011. годину. Други пример је БЈР Македонија, која је молбу за пријем у чланство поднела 2004. године, статус кандидата стекла 2005. године, али још чека да јој се удели датум за отпочињање преговора о чланству. Највеће препреке представља спор са Грчком око званичног имена ове државе, јер она на прихвата да се у њеном називу користи Македонија у било којој варијанти.

У тренутку када је свет захватила глобална економска криза маја 2008. године је у Јекатеринбургу основана је економска и финансијска групација земаља у привредном успону названа BRIC од њихових почетних слова на енглеском језику (Бразил, Русија, Индија и Кина). У априлу 2011. године им се придружује и Јужна Африка, тако да сада акроним гласи BRICS. Оне чине 40% светског становништва и 25% копнене територије наше планете. Вредност њиховог укупног БДП-а је у 2012. години износила 14.964 милијарди долара или 21% од вредности на глобалном нивоу. Америчка мултинационална инвестициона банкарска група Goldman Sachs је предвидела да ће Кина 2030. године са вредношћу БДП-а од 25.610 милијарди долара доћи на прво место у свету и престићи САД са 22.817 хиљада милијарди. На трећем ће бити Индија, на петом Русија а на шестом Бразил. Према њеној дугорочној пројекцији за 2050. годину Кина ће задржати прво место са око два пута већим БДП-ом у односу на САД (70.710 милијарди према 38.514 милијарде долара). Индија ће остати на трећем, Бразил ће напредовати до четвртог а Русија ће „пасти“ на шесто место. Интересантно је да се предвиђа да Мексико дође на четврто, а Јапан падне на осмо место светске ранг листе по вредности БДП-а. Укупна вредност БДП-а земаља BRICS ће 2035. године износити 55.090 милијарди долара и биће први пут већа од збира свих чланица Г – 7 (САД, Канада, Јапан, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија). Она ће се 2050. године удвостручити у корист BRICS (128.324 милијарде према 66.039 милијарди долара). Ови трендови би требало да покажу у ком правцу се креће распоред моћи у 21. веку. Назире се скори крај униполарног света што би могло да помогне да и Србија заузме други курс и свој већ прилично хаварисани брод доведе у сигурну луку. Ниједна од ових земаља није признала тзв. независно Косово, али наши политичари нам упорно показују да они под појмом међународна заједница подразумевају једино „наше пријатеље“ из САД и Европске уније. 

Актуелно стање финансијске позиције поједини земаља и политичких и економских групација види се најбоље преко учешћа спољњег дуга у вредности бруто домаћег производа према подацима ММФ-а за 2012. годину.

Како је до сада изгледала „мапа (безалтернативног) пута“ Србије ка чланству у Европској унији? Захтев за пријем у чланство је поднет 22. децембра 2009. године. Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) је парафиран 7. новембра 2007. године, али је његова примена истог дана замрзнута због захтева Хашког трибунала и Владе Холандије да се ухапсе и испоруче генерал Ратко Младић и Горан Хаџић. Када су ти услови славодобитно  испуњени, ССП је ступио на снагу 7. децембра 2009. године, а 19. децембра исте године Србија је стављена на тзв. белу Шенген листу за безвизно путовање у Европску унију. Статус кандидата за чланство је добијен 26. децембра 2012. године, пошто је „успешно“ решен приговор Румуније на статус влашке мањине у Србији. Али, авај, ту условима још није крај.

У документу Европске комисије од 10. октобра 2012. године под насловом „Кључни закључци о напретку Србије“ („Key findings of the Progress report on Serbia“) су између осталих побројани и следећи услови за њено даље приближавање: потпуна нормализација односа између Косова и Србије, поправљање регионалне сарадње са суседима, укључујући и Косово, потпуна независност Народне банке, реформа правосуђа, борба против корупције, гарантовање слободе медија, заштита права мањинских заједница, посебно Рома и наравно одржавање геј-лезбејске параде. Немачка је тим условима додала још и окончање кривичног поступка према окривљеним за паљење Амбасаде Немачке приликом протеста због сецесије Косова. Искуство нас учи ни да то није коначан списак, али и да нема оних које ми нећемо испунити на нашем „безалтернативном“ путу.

Ако упркос свему једнога дана Србија (у било којим границама тада буде била) добије датум, вероватно ће у верски календар ући нови празници са црвеним словом: свети Датум Европске комисије и свети Датум Европског савета. Амин!