Jedna od glavnih okosnica kampanje predvodnika cele jedne Nove generacije u DS bilo je zalaganje da stranku menja članstvo, a ne funkcioneri. "Ljudi su glavni resurs i najveći kapital DS, naročito mladi, stručni, školovani i obrazovani. Njima se ne može komandovati iz centra, oni nisu spremni da slušaju direktive.

Deo Srbije – Kosovo i Metohija - je okupiran, a drugi, veći deo je u poluvazalnom položaju. To je ta stvarnost. Stvarnost je, takođe, razume se da agresija NATO pakta, niti je mogla, niti je rešila bilo kakav problem na Balkanu. Četrnaest godina posle, Balkan je jednako nestabilan.

Kako možemo da se ljutimo na Haški sud što je oslobodio Gotovinu i Haradinaja koji su odgovorni za stradanje naših sunarodnika, kada mi trpamo u zatvore i osuđujemo vlastite građane koji su branili sopstveno dostojanstvo, imovinu i integritet.

Srpska napredna stranka postala je tzv. Frankenštajnovo čudovište koje se otelo kontroli svojih tvoraca i počelo da jede svoje roditelje – u najmanju ruku- DS i nepodobne tajkune. To čudovište je prevazišlo izdajničku politiku prethodne vlade i kvislinštvo stranaka koje su je činile, pa je i formalno izvršilo čin veleizdaje zemlje.

Dve su osnovne teze koje su zastupljene u napadima na crkvu: Prva je da je Crkva odvojena od države, i da se ne sme mešati u državne poslove; a druga da se vlast ne sme napadati, pa još da Crkva mora da se moli za one koji su na vlasti, kako glasi jedna crkvena zapovest. 

Medijski pogled na susret Putina i Nikolića je međutim bio sasvim drugačiji. O razgovoru dva predsednika najveće agencije su prosto napisale nekoliko informativnih rečenica o dogovorima, ili kako su prekinuli pregovore da bi čestitali imendan ruskom Patrijarhu

Posle Tadića i demokrata, pod maskom nekakve „nacionalne“ i „proruske“ opcije dolazi još radikalnija prozapadna opcija u liku Nikolića i Vučića, koja tu radikalnu prozapadnu politiku obavlja pod maskom „srpskog patriotizma“ i „rusofilije“.

Naspram sveukupnog otpora, okupatori primenjuju oštru represiju: nameće se vanredno stanje, vrši se izgon otporaša ka neokupiranom delu Nemačke, konfiskuju se novac i dobra, primenjuje se cenzura štampe, rade vojni sudovi.

E, sad. Ako dopustimo da ovaj žar zgasne, ako nismo u stanju da ga očuvamo mesec ili dva dana... Onda nismo ni dostojni uspeha i pobede. Onda nismo ni dostojni Kosova. Pa, naši preci su taj žar čuvali i održavali vekovima – a mi se pitamo hoćemo li uspeti mesec dana.

A šta su vladike zapravo učinile? Kada su izašle u javnost sa jasnim i „marketinški efektnim“ istupima, odjednom je postalo bitno da se poštuje nekakav politički bonton?! Da li nam posle svake propale gej parade prozapadne NVO i liberalistička lovačka društva u glas poviču da to predstavlja „smrt države“?