О гњидама, робовима и "ослобођењима"

Штета што су 1999. године бомбе НАТО авијације  промашиле Сашу Миленића, садашњег председника Скупштине града Крагујевац. Ако му парафразирамо класичну америчку изреку: Put your money where your mouth is, г. Миленић ће то сигурно ценити пошто у реверу носи и америчку заставицу укрштену са српском. У пренесеном смислу, то значи: нека он свој живот изволи изложити дејству ослободилачких бомби. Прилику пропуштену 1999. у Србији Миленић још увек може да надокнади у Авганистану или Јемену.  

Ретроспективна политичка анализа г. Миленића на његовим Фејсбук и Твитер профилима, по којој „НАТО није извршио агресију него је ослободио Србију“,[1] није изазвала онолико пажње колико би се у једном потпуно здравом друштву очекивало. Међутим, то има и својих добрих, а не само лоших страна. Једна од добрих страна је то да несумњиво озлојеђени грађани ипак нису реаговали на начин како безобразлук г. Миленића по неким мерилима заслужује. Погрешно антиципирајући да би га разјарене жртве „ослобођења“ могле линчовати, Миленић је проактивно распространио лажну гласину да добија претње и да му је живот у опасности. Жестока реакција, која је упадљиво изостала, свакако јесте била саставни део смишљеног сценарија да би грађани, који су Миленића непромишљено изабрали на јавну функцију и од чијег харача он прима плату, пред светом максимално били искомпромитовани. Неуспех Миленићеве провокације да изазове жељену бламажу служи на част Крагујевчанима. И за то има пригодна америчка изрека: he fell flat on his face.

Миленић не заслужује линч, ма колико, ради постизања пропагандног ефекта, његови спонзори то потајно прижељкивали; јавно  пљување за њега је сасвим довољно.

Док сам растао у Чикагу, америчка Нацистичка партија, која је потпуно легална као што Миленићева странка, Уједињени региони Србије, такође треба да буде, имала је обичај да сваке године организује марш, све са Sturmabteilung униформама и заставама са кукакстим крстовима, кроз јеврејску четврт Скоки. Тај део града био је насељен Јеврејима који су преживели страхоте Другог светског рата, па је марширање управо тим улицама за нацисте представљало посебну посластицу. Неки су се томе противили и било је захтева упућених властима да нацистичку манифестацију преусмери на неко друго подручје града, где би деловала мање провокативно и наносила мање бола жртвама. Претпостављамо да би многи грађани Крагујевца, који су 1999. године били отровани нуклеарним отпадом и сада умиру од канцерозних обољења, могли да ставе сличан приговор на дрске изјаве Саше Миленића.[2] Али ипак, први амандман Устава, који гарантује слободу говора, у Чикагу је превагнуо у корист нациста. Тако исто треба да буде и у Србији. Миленићу треба омогућити да искрено и јавно, без страха од последица, каже шта мисли. Решење у његовом случају нису батине него памћење до следећих избора. Затим политички црвени картон и трајни заборав.

То се односи не само на њега већ подједнако на његову деструктивну странку, чија се укупна идеологија своди на разбијање државе као увод у следећу фазу њене пропасти. Програм странке садржан је у њеном називу. Суштину тог програма пре неколико година демагошки је артикулисао један од оснивача УРС-а, Верољуб Стевановић, агитујући за „права Шумадије“ која се по њему, услед претеране бриге о другим српским областима, наводно не уважавају у довољној мери. Неком чудном подударношћу, формирање на велика звона странке УРС, са платформом одбране „шумадијског идентитета“, хронолошки се поклапа са јачањем сепаратистичке агитације у Војводини и Рашкој области. Свакоме ко је способан да политички мисли, оснивачки рефрени УРС-а послали су јасну поруку о томе шта је прави циљ. Ставови Саше Миленића на ту се поруку природно  надовезују и чине са њом интегралну философску целину.

Када је реч о сећању, постоји још једна компонента те целине коју не би требало превидети. Ради се о гангстерском оружаном упаду, под руководством шефа Миленићеве странке, у просторије Народне банке Србије, извршеном у оквиру политичког епилога ослободилачке операције коју су започели бомбардери НАТО пакта.

Можда способност кротког трпљења владавине олоша на свим нивоима заиста потврђује, бар делимично, тезу Анте Старчевића, коју Миленић са одобравањем наводи, да име српског народа потиче од латинског Servus, што би уједно по обојици требало да осликава и ропски национални карактер. Ова теза у великој мери ће бити доказана, или оповргнута, у Крагујевцу, и широм Србије, на следећим изборима. Зато је отвореност Саше Миленића толико драгоцена, јер доприноси да се ствари изведу на чистац. Сви који пређу преко циничних речи и гнусних дела разних Миленића па и следећи пут гласају за њих, заслужили су свој ропски јарам и окрутне робовласнике које су сами себи изабрали.