Neko može da kaže da je Miloševićeva politika ipak uspela da se izbori za Republiku Srpsku kroz Dejtonski sporazum, kao i da postigne rezoluciju 1244 UN, kojom Kosmet pravno ostaje deo Srbije, kao kontratežu gorenavedenim činjenicama.

Dok ne predamo Kosovo, ne možemo mrdnuti s mesta. Kosovo nas sprečava da popravimo zube i počistimo dvorište. A čim ga predamo, prestaće da prokišnjavaju operacione sale, a pokradeni šahtovi će se sami vratiti na svoja mesta.

Ne mogah pa i danas ne mogu čudom da se načudim kako novu podelu – novu nesreću prihvatiše „Srbi sa severa Kosova“, i kako se „legitimni“ predstavnici „Srba sa severa Kosova“ olako odrekoše svoje braće Srba koji žive južno od Ibra.

Apatija i defetizam građana Srbije toliko su se raširili da je „gađenje“ i bežanje od problema Kosova postalo svojevrstan trend, a izjave tipa „muka mi je više od Kosova“, koje bi do 2008. izazvale zgražavanje i osudu većine ljudi, sada su postale sasvim legitimne i razumljive.

Jasno je da Bojan Pajtić ima već uigranu postavu ovakvih političkih analitičara i teoretičara vojvođanske autonomije koji će braniti njegovu borbu za poštovanje ustavne pozicije Vojvodine, bez obzira što se ona sada oslanja na odbranu prirodnog i istorijskog prava građana Vojvodine na autonomiju. 

Rusija je država koja se u međunarodnoj politici vodi sopstvenim interesima, što se inače i podrazumeva u međunarodnim odnosima, iako bi mnogi u Srbiji želeli da nije tako.

Neki zapadni analitičari su to već saželi u zaključku da je sporazumom iz Brisela „izvršena reintegracija severa u ustavni i pravni poredak Republike Kosovo“. Tekstom iz Brisela pripadnici srpskog naroda postaju pripadnici „srpske zajednice“, odnosno, srpske nacionalne manjine i državljani „Republike Kosovo“.

Svesno ili ne, Vi ste, gospodine Bakiću uvredili hiljade studenata, nastavnika i saradnika Univerziteta u Prištini, sadašnjinh i bivših. Kada smo već kod bivših, možda Vi to ne osećate i mi to razumemo, ali Vi ste uvredili i desetine naših studenata i nastavnika koji su živote dali za odbranu našeg univerziteta.

Rusija nije toliko bila ljuta radi sebe same, ali jeste radi  nas. Rusija tada, pre tri godine nije mogla da utiče na Tadića i njegove savetnike, koji su se kleli u politiku “i Evropa i Kosovo“, i to je razumljivo, jer nam je verovala, ali je Dačić mogao, morao i trebao uticati.

Paradigma političkog delovanja, i ove Vlade kao i prethodnih, je takva da je ona gotovo i na nivou teorije isključivala bilo kakvu drugu mogućnost osim potpisivanja ovakvog ''sporazuma''. Srpska politička elita u svojoj dubokoj nesposobnosti, vezala je pitanje sopstvenog legitimiteta za pitanje pridruživanja Evropskoj uniji.