Медији представљају национално добро једне државе. Закон о радиодифузији је написан и осмишљен тако да штити грађанство, између осталог, од јавног пропагирања неморалности, али, што је политички посебно важно, и могуће манипулације јавним мњењем које долази из других држава.

Дакле, СПЦ, као законити власник свих православних храмова на Косову и Метохији, могла би да буде извлаштена из на пр. Пећке патријаршије или Високих Дечана или из манастира Грачанице, односно, уместо власника ових светиња, постати ''подстанар'', и све то, ''легално'' са становишта унутрашњег - ''правног поретка косова''?!

Једна од његових главних тема је обрушавање на сваку критичку примедбу јер он критику може да трпи али не и лаж, зато је и изрекао серију оптужби и дисквалифилкација свима који доводе у питање његово ружичасто виђење социјалне и политичке ситацију у Србији.

Без увреде Ђурковићу, али нису ми уопште јасне две поставке из његовог чланка „Левица и глобални тајкуни“.

И наши "политичари-комедијаши", као и некадашњи комедијаши-глумци у комедијама дел арте, имају своје истакнуте "типске" карактере и ликове које мање-више могу сви данашњи "еуропски" оријентисани политичари Србије да успешно тумаче.

Међутим, оно што није окупирало пажњу читалаца моје изјаве јесте део у којем упозоравам да је А. Вучић, говорећи неистине о Београду на води, поновио раније изношене судове о владавини Милоша Обреновића истичући да је самовоља владара пожељна и да даје добре резултате

Највећу одговорност за овакво неповољно стање сносе наше политичке партије које излучиле начелност из политичког живота и успоставили систем у коме се поништава свака помисао да је у политици могуће деловати на основу моралних принципа следећи основне демократске и хуманистичке идеале.

На жалост по српски народ и Србију, наши политичари настоје свим силама да се допадну Европској унији. Има у томе и много срамотног и непотребног додворавања, као и непромишљених и штеточинских поступака, али о томе није сада реч.

Од 2012. Србија се налази у перманентном ванредном стању, које се индукује аферама, медијским кампањама, ванредним ситуацијама, политичком нестабилношћу, увођењем примитивизма и вулгарности у јавним комуникацијама.

По основу разобручено арбитрaрног ограничавања израде највишег акта ЗСО, јасно је да ЗСО нема никакво суштинско право да самостално дефинише, а камоли да регулише сопствену аутономију.