Када Вучић сигурно губи - онда када и Кесић схвати

Када Вучић сигурно губи на изборима?

- Онда када Зоран Кесић схвати зашто морамо бити против ММФ, НАТО, Бриселског споразума, зашто ЕУ интеграције нису добре за Србију и који је значај данас националне државе пуног капацитета, не само у случају Србије, него у светским размерама.

Текст који следи објашавања претходно изнету тврдњу, уз две уводне напомене.

Иако се то подразумева, ипак да нагласим да ја под г. Кесићем подразумевам читав један друштвени слој у Србији, формално образованих људи, генерацијски између 25 и 45 година, углавном урбане популације, који суштински имају огромних рупа у знању, а мисле да су свакако бољи, ако не баш и најбољи део друштва. Укратко, када говорим о Кесићу ја у преносном смислу говорим о овом друштвеном слоју.

И друго, мој је утисак да је Кесићу заиста стало да се у Србији живи боље. Ја га не доживљавам као „страног плаћеника“ или као било ког противника. То је у суштини добронамеран свет који из незнања, несвесно, подржава оно против чега се појавно бори.

Ако занемаримо онај део бирачког тела који никада или готово никада не гласа и ако оставимо за тренутак по страни грађане припаднике мањинских заједница (пошто они гласају мотивисани различитим разлозима), онда се бирачко тело данас дели на:

• око милион грађана који разумеју да је бесмислено критиковати Вучића, а подржавати тезу да сами не умемо да управљамо собом, него да све битно има да нам буде сервирано из иностранства. Ови грађани углавном неће изаћи на изборе зато што немају за кога да гласају;

• оне који жестоко критикују Вучића, али не и доминантне стране интересе у Србији, којима припада Кесић, којих такође има око милион и

• оне који гласају за владајућу групацију, углавном за Вучића. Њих је око милион и по.

Првој групи не треба ништа посебно објашњавати зато што су то углавном људи који веома добро познају систем у Србији. Не само тренутно владајући, него и стварну суштину и проблеме сваког већег система, имају упоредна знања и сасвим су способни да сагледају све замке суштински владајућег страног интереса у Србији.

Онима који подржавају Вучића није сада могуће било шта објаснити из више разлога:

1. Вучић им се као хоџа јавља пет пута дневно преко свих телевизија, подстичући веру у његову непогрешивост, поштење, марљивост, храброст, патриотизам, искреност, знање, одлучност, пожртвованост, скромност итд. и неуморно указујући тим гласачима на коју страну треба да усмере своје веровање; 

2. То је групација која или има личних интереса да подржи власт или искрено верује да су пензионери који примају 40 хиљада динара месечно и више, богаташи које треба нарочито опорезовати; 

3. Углавном немају никакву свест о политичким манипулацијама и уз то привреду схватају „количински“, па је за њих, на пример, увек добро да Железара Смедерево ради, пошто не схватају шта значи 100 милиона евра годишњег губитка које та иста железара минимално прави; 

4. Тој групацији је могуће указати на другачије ставове само ако имате онолико пара колико Вучић троши у кампањи, а то је око 10 милиона евра. Наравно, није могуће имати тај новац и предлагати да се наш интерес претпостави страном интересу и још бити против Вучића.

Према томе Кесићу, судбина Србије је у твојим рукама!

Србија од тебе тражи да разумеш како треба да нам изгледа здравство, шта је добро и пожељно у енергетском систему, да научиш да нема развоја уколико су стране инвестиције кључни модел, шта и како треба да урадимо у правосуђу, колико пара може да се у Телекому искаже као добит, а данас иде у приватне џепове (и то мали број џепова), зашто је монетарна политика Србије не само погрешна, него погубна за Србију итд.

А најважније је, Кесићу, да схватиш због чега је све прикључивање Србије ЕУ лоше за нас.

На том трагу, помоћиће ти ако проанализираш захтеве стотина милиона грађана држава ЕУ који захтевају битне промене. Од Грчке, Португалије, Шпаније, Италије, Британије, који су на трагу антинеолибералног концепта (оно што је код нас Меморандум са ММФ који у својим емисијама никада ниси довео у питање), до Француске, Мађарске, Немачке, који су на трагу антиамеричке политике (оно што су код нас споразуми са НАТО, што ти критикујеш још мање него ММФ).

Поред тога треба анализирати додатне проблеме ЕУ који долазе из неофашистичких, шовинистичких и других опредељења (Пољска, Литванија, Данска, Шведска, Холандија) који дестабилизују и чине неуправљивим систем ЕУ какав познајемо. Независно од нас, ЕУ какву познајемо није могуће очувати, па се наравно ваља запитати на кога ми то пребацујемо своја овлашћења.

Нарочито Кесићу, треба да се запиташ коме ми то пребацујемо своја овлашћења, кад је тој ЕУ (читај Меркеловој) одличан Ердоган, данас несумњиво највећи диктатор од свих чланица и кандидата ЕУ. И Порошенко им је одличан. Њима да се приклонимо? Мораш то да проучиш.

Ово отвара једно важно методолошко питање: наиме, када се расправља о ЕУ или НАТО, или продаји Телекома, онда се реалност, то ће рећи неко постојеће стање, не пореди са другом реалношћу – како је Бугарској или Румунији у ЕУ или како су прошле државе које су у окружењу продале своје телекомуникације, него се пореди са „моделом“ ЕУ, замишљеним способностима купца Телекома итд. Дакле стварност се пореди са рекламом ЕУ о себи самој. То је изузетно важно да разумеш. Као што Кока Кола каже у реклами да је за срећу породице или љубав потребна флаша дневно, а ми знамо да то уништава јетру горе него алкохол, тако се и све што чини реалност ЕУ или проамеричког света, битно разликује од рекламних порука у којима ЕУ И НАТО говоре о себи.

Пођи у учењу од претпоставке да је Србија неоколонизована земља и видећеш како ће ти све даље бити јасно и логично. Не само да ће бити једино могуће да имамо све овако како имамо, од медија до банкарства и просвете, него ће ти се и цела прича о ЕУ показати само као једна варијација глобализације која има за циљ да влада недораслим народима и слуђеним грађанима.

После свега реченог остаје ти још само једна лекција коју треба разумети. Како се борити против неоколонијализма? Наравно да није реч о само једном пољу. Смех којим се ти бориш је рецимо важан, али шта је то без чега та борба ни у Србији ни било где другде на свету не може бити успешна? То су полуге које има само национална држава пуног капацитета.

Зато су избори у Грчкој, Португалији, Шпанији, сутра у Француској, Немачкој, Италији, па Британији итд. толико важни. Или исто то из другог угла, управо зато што су задржали пуну ингеренцију националне државе Кина, Индија, Еквадор, Русија, Перу, Аустралија итд. и могу да се супротставе глобализацији.

Томе треба додати да нас искуство ЕУ непобитно учи да никаве демократије изван оквира националних држава нема. То је оно што се од миља зове „бриселска администрација“, а у стварности Европска централна банка и канцелар Немачке. У твом стилу куварског рецепта: томе додати кашику Француске и нешто Британије и демократија је скувана.

Подразумева се да национална држава може бити и добра и лоша, али грађани имају неку шансу да то промене. У глобалистичким интеграцијама немају никакву шансу.

Свему томе онда треба додати питање угрожавања територијалног интегритета Србије, културног идентитета Срба и урушавања целокупног правног поретка, који се врше кроз Бриселске споразуме, као огроман додатни разлог специфично везан за Србију, због кога су интеграције у ЕУ за нас штетне.

Спреман сам Кесићу да вам за сваку област за коју сте заинтересовани обезбедим семинар, као подстицај за продубљивање даљих знања. Да су боље прилике, да Србија није колонија, ваше знање би било сасвим довољно за духовит шоу који водите, а за успешан шоу и то је превише, али у односу на проблеме пред којима се Србија налази то је недовољно.

Тек када се ова два данас одвојена милиона грађана Србије идејно приближе и постану два милиона у политичком смислу, слом Вучића је неминован, а будућност Србије у овој генерацији загарантована.

(Фонд стратешке културе)