Александар Вучић има огромно обезбеђење, има огромну машинерију, како партијску, тако и полицијску, која се креће свуда где и он! Због потреба партијских и личних, свако мало измишља "завере", против њега самог и "државе" Србије!

Све то није нагнало премијера да се мало више позабави тиме, а министар Стефановић је на једном званичном скупу навео нечије речи, рекао чије су, и додао кроз смех: „Ево, да ме не оптужују да опет неког нисам цитирао“ након чега је уследио аплауз.

Поједини наши политичари и њихови аналитичари покушавају да нас анестезирају изјавама како неће бити никавих „додатних услова“. А шта би то требало додатно да урадимо а што већ нисмо, или што већ радимо како бисмо подупрли косовску независност?

 Позивамо Уставни суд да што пре одлучи о нашем захтеву за оцену уставности сета медијских закона.  То је једини начин да се заустави хаос на медијској сцени и све врати у уставне оквире. Верујемо и да ће кривци за насталу штету по јавни интерес у области информисања сносити одговорност.

Непосредан повод за напад Аустроугарске на Србију је било убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву. Само месец дана касније, 28. јула 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији и – истог дана напала Београд.

Да парадокс буде већи и он и његови министри непрестано тврде да се ради о најстабилнијој и најреформскијој Влади у региону, а онда нам се демонстрира права показна полицијско- политичка вежба која треба да служи спречавању државног удара који се креира на страницама Курира.

У нормалним условима постоје тркачи, то јест играчи, публика и коментатори, односно судије, и свако ради свој посао. Данас ми се чини да су сви истовремено и нека врста воајера и учесника у овом политичком ријалитију и ту се понекад бришу или бледе  границе између учесника, публике и коментатора.

Несаломљиви и неустрашиви премијер, међутим, не отказује пут, не допушта да га тамо неке пучисткиње уплаше, већ одлази у Кину, а Србија све време док он тамо борави стрепи, не зна шта све може да је снађе у његовом одсуству.

Не знам како сте Ви замишљали, и очекивали да војска тенковима растера народ који изражава протест? Посебно, да ли је у стању да у оноликој маси људи, лоцира и издвоји острашћене партијске лидере и страначке јастребове, који су призивали рушилачке демонстрације.

Пре повлачења војске из државе, по захтеву регента Александра, смењен је са дужности шефа Обавештајног оделења Врховне команде и пребачен у Ужичку војску (1915). То је почетак његовог краја. После руковођења у победама на Кајмакчалану и у Битољу (1916), стављен је под истрагу и притворен.