Крај ере бла бла либерализма

Поред многих погодности и предности које доноси чланство у европској породици народа, како се иначе назива Европска унија, све више се издваја могућност да свака чланица води своју самосталну националну политику када процени да је то пре свега у њеном искључивом политичком и државном интересу. И то све чешће кршећи основна демократска начела и негирајући основне европске вредности на којима и почива Европска унија: гарантовање политичких слобода и поштовање људских права, функционисање тржишне привреде, мултикултуралност, антирасизам, обезбеђивање слободе медија, укидање граница и чување традиција антифашизма.

Међутим, све је више показатеља да је идеја о стварању федералне Европе и њеном чвршћем политичком уједињавању све даље од могућег остваривања. О томе сведочи и ова ексклузивност у вођењу самосвојне државне и националне политике, што се најбоље може видети на примеру понашања актуелне власти у Пољској и Мађарској. Владе ових земаља не обазиру се много на упозорења која долазе из редова бриселске администрације. Оне успешно кокетирају са нарастајућим таласом десничарских идеја и покрета који се све више помаљају у земљама Европске уније.

Овакво понашање доноси и озбиљно упозорење за либерални и демократски систем који преовлађује у земљама Европске уније. Јан Вермер Милер је веома јасно оцртао ова дешавања указујући на озбиљне процесе делегитимизације либералних идеја и друштвених поредака. "Али називати оно што се прави у Пољској нелибералном демократијом води ка великој заблуди и то на начин који урушава покушаје да се аутократе у покушају - попут Качињског и Орбана - обуздају. Најзад није само либерализам под претњом, већ сама демократија. У знатно скорије време током избегличке кризе Орбан је најавио крај ере коју је назвао-либреална бла бла ера- и предвидео да ће се Европа окупити око његове `хришћанске и националне` визије политике.“

Хрватска као нова чланица европске породице народа очигледно је добро и веома брзо савладала ову лекцију о којој говори премијер Мађарске Виктор Орбан, зато нас и не могу чудити и изненађивати отворене усташке манифестације и изношење ставова који негирају антифашизам и људска права српског народа. У медијима су се могли пратити протести више од осам хиљада људи у Загребу на централном тргу, на којима су се чули громогласни покличи "За дом спремни". У овој сабласној проусташкој поворци је учествовао и нови потпредседник Хрватског сабора Иван Тепић, иначе члан екстремне десничарске Чисте странке права Анте Старчевића.

А разлог овог протеста је искључење на неколико дана локалне ТВ станице зато што је њен водитељ Марко Јурич на најбруталнији начин, користећи се отвореним говором мржње, вређао Србе и Српску православну цркву и при томе позивао да се на Цветном тргу, у чијој се близини налази православни храм, постави натпис "Пази оштар четник". Основни циљ је био дискредитација митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, али и упућивање јасне поруке преосталим Србима у Хрватској да нова влада у Хрватској заоштрава шовинистичку реторику и показује да нема намеру да поштује основна људска и национална права српског народа. Овај протест био је очита манифестација мржње, нетолеранције, расизма и отворена проусташка парада у земљи која је члан Европске уније, засноване на идејама слободе, владавине права и антифашизма.

То су све оне европске вредности чије се поштовање нама тако помно мери и процењује у мучном процесу европских интеграција. То је класична демонстрација дуплих стандарда, што смо имали прилике да видимо и осетимо на својој кожи током протекле две деценије након разбијања федералне југословенске државе. Хрватска држава није добила ниједан знак упозорења или неслагања из Брисела зато је и могуће да ће долазити и даље до ескалације усташтва и десничарских покрета у Хрватској. О томе сведочи и избор песме која треба да прати репрезентацију Хрватске на предстојећем Европском првенству у фудбалу, што довољно говори о расположењу у хрватској јавности.

Изабрана је песма „Лијепа ли си“, која је добила 27 хиљада гласова, а изводи је декларисани усташоид Марко Перковић Томпсон. Веома су индикативне речи председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, која је присуствовала 71-годишњици ослобођења Аушвица - дану обележавања Холокауста и том приликом изјавила; „Овде се присећамо зла које се овде догодило, тешких злочина, свих људи овде убијени, мучени, изгладњивани, али и свих жртава Холокауста: Нажалост, зло се догађа и даље. Догодило се у Вуковару, Сребреници, Омарској, Руанди и опет то нисмо спречили као људи и Европљани.“

Добро је што председница Хрватске има дубоко саосећање за људске жртве у Руанди, али она је још једном демонстрирала сву хипокризију и лицемерство које влада у хрватској политици и јавности јер она није нашла за сходно да у оваквој посебној прилици, када се обележава дан сећања на Холокауст, помене стравични геноцид почињен над Србима у Јасеновцу за време владавине усташког режима у НДХ-а. Очигледно је да не само за њу, Срби спадају у категорију осталих жртава Холокауста.

Ово њено и неприхватљиво обраћање у Аушвицу само је очигледна срамна политикантска манипулација јер се доводе у везу Сребреница и Вуковар са највећим злочином почињеним у историји човечанства. Јасеновац је као и много пута прећутан и то је константа која обележава не само данас политички живот у Хрватској. Али зато смо могли у недељнику Глобус да прочитамо исповест ћерке Анте Павелића, што је управо доказ више да се у Хрватској и даље наставља срамна релативизација и негирање страдања српског народа и наставља отворена рехабилитација усташке НДХ-а.

У овој ексклузивној исповести „Мој тата поглавник“ Вишња Павелић је преставила свог оца као брижног човека који није имао снаге и могућности да контролише усташке зликовце. Алудирајући на херцеговачко порекло Вјекослава Макса Лубурића, Вишња Павелић, гледајући у камеру и Јакова Седлара, рекла је: "Ви сте из Даламације. А оно је Херцеговина и то су страшне ствари. Он је убијао људе. Њега нико није могао контролирати. НИЈЕ ТАТИ БИЛО ЛАКО.

У одбрани свог оца Вишња Павелић била је до последњег тренутка. Тврдила је да су и у војсци били "генерали који су били Жидови. Али неки су били у партизанима и то се морало контролирати. Против Жидова мој тата никада није имао. Забранио је и да носе ознаке. Тко је био добар са СС-овцима, Дидо Кватерник. А полудио је на крају. Њихови фратри су прекрштавали а тата није имао ништа против православаца, примао их је у војску: Особно против Срба није имао ништа. Црква је увек била против тате - Павелић је сматрао да је Босна ди о Хрватске и тако је и она сматрала. Рекла је да она Хрватску каква је данас не доживљава као остварење свог сна и сна њезина оца.“

Јаков Седлар аутор овог повијесног и ексклузивног сведочанства овако означава своју ауторску улогу. "Знате, не улазећи у све што се догађало, ја сам Вишњу Павелић доживио као једну трагичну личност. То, је мој дојам."

Овако вођен интервју и његов особни дојам само показује колико је снажна тенденција да се релативизује улога Анте Павелића и он такође представи као трагична историјска личност, која је била жртва клерикалних кругова и непослушних усташких кољача које он није могао да контролише. Они су вероватно спроводили насиље и погром над српским народом, Јеврејима, Ромима и хрватским антифашистима без његовог знања и учешћа јер он није особно ништа имао против Срба и православаца само што над њима на најбестијалнији начин спроведен стравични геноцид чији је трајни симбол постао логор и стратиште у Јасеновцу. Историчар Драган Марковина каже да је „можда највећа трагедија с којом се срео била када ми је једна студентица рекла врло озбиљно да од њих двадесетак с одсјека за повијест дванаестеро слави Десети травањ (дан оснивања НДХ), а притом четворо су дјеца из мјешовитих бракова.“

Очигледно да улазак Хрватске у Европску унију није донео поштовање људских права српског народа, већ је само разобручио још више снаге које се залажу за проусташке ставове, а нова влада је већ оцењена као најдеснија која је састављена још од времена када је десничар Фрањо Туђман био водећа политичка личност у држави, која је за њега била остварење тисућуљетног сна, а део тог сна за њега су била и „ достигнућа“ Независне Државе Хрватске . Прећуткивање и нереаговање на овакве манифестације усташтва у Хрватској много говори о немоћи Европске уније, али и њеној недоследности у одбрани основних вредности на којима почива.

Важно је само проћи њихову бирократску процедуру и испунити преговарачка поглавља и онда се добија отворена могућност и прилика да се у престоници једне од чланица Европске уније могу организовати проусташке и фашистичке демонстрације. То вероватно спада у поштовање политичког плурализма, без обзира на то што то доводи до потпуне негације основних цивилизацијских , демократских и европских вредности. Само је важно да постанете пуноправни члан европске породице народа и да испуните приступну процедуру, онда се слободно можете вратити својим испробаним антидемократским, ксенофобичним и расистичким идејама. И пример Хрватске заиста показује да се заиста убрзано долази до краја ере бла бла либерализма.