Зашто сам избачен, или у чему је спор са Недићем и ДС

Најоштрије одбацујем оптужбе које ми је у образложењу покретања дисциплинског поступка и затраженог искључења из Демократске странке од 18. децембра 2015. навео председник странке Бојан Пајтић.

Изречене оцене да сам „релативизовао фашизам“ или „покушавао да пронађем опрвадања да је главна намера (Недићевог) деловања да приближи Србију силама осовине“, као и да сам „дубоко повредио осећања“ оних грађана чији су „чланови породица страдали борећи се против фашизма“ су потпуне глупости и тотално незнање, написано од председника Пајтића или неког ко му је то саопштење ставио на потпис. Још горе, овакви Пајтићеви ставови подсећају на речник комунистичке пропаганде у борби притив демократске опозције из времена пре избора новембра 1945, или децембра 1990. године.

Такође, Извршни одбор сматрам некомпетеним и ненадлежним телом да оцени било коју историјску чињеницу из Другог светског рата. Ниједном реченицом немам намеру да пред таквим телом говорим о личностима и догађајима из прошлости, а које су постале основ за покретање дисциплинског поступка против мене. Одбијам да држим лекције из српске историје партијској инквизицији. Ја сам историчар-професионaлац са свим завршеним школама и највећим научним звањем у својој струци.

У образложењу покретања поступка, нити једним ставом није наведено који сам актуелни документ Демократске странке повредио (изборни програм, статут, правилник о дисциплинској одговорности, итд.). Напротив, основ за цео поступак је став председника странке. Али да се запитамо: ако се неко у историјској науци бави историјским периодом или личностима Другог светског рата, да ли то значи да он одмах „релативизије фашизам“? Како председнику Пајтићу није засметало моје бављење темама из историје социјалистичке Југославије? Односно, писање историје Демократске странке или биографије Зорана Ђинђића?

Скандалозно је да Демократска странка суди свом члану за научно мишљење. Странка која се борила против праксе осуђивања људи за вербални деликт, и коју су формирали управо људи који су слободно мислили и зато кажњавани од комунистичког режима, данас се понаша на исти начин као и бољшевици и њихови наследници који су владали овом државом од 1945. до 2000. године.

Очигледно, научна сазнања о историјским догађајима која у јавности изнесе релевантни научник, уједно и члан странке, не уважавају се од председника Пајтића. Али да будемо отворени, и од једног дела садашњег врха странке, који је у нашу странку дошао у времену власти из других странака, а које нису делиле вредности нас изворних демократа.

А шта су биле наше вредности? Демократска странка је обновљена 1990. године, као демократска, али и антикомунистичка странка. Њен антифашизам никад није потенциран, јер су вредности за које се странка борила и данас бори окренуте против свих тоталитаризама, па тако и комунизма и фашизма. Странку су тада предводили људи који су на разне начине пострадали од комунистичке власти. А неки су са собом унели и наслеђе старе Демократске странке чији су припадници, да се потсетимо, били осуђивани на дугогодишње временске казне, а неки због тога и изгубили животе у епохи комунизма.

У програму из 1995. залагали смо се за одговорност науке за стање у друштву, за указивање на недостатке и предности научних открића, очување научног морала „а самим тим и одбране научних критеријума“. У програму из 2001. навели смо „ДС је отворена и плуралистичка странка. Функционери и активисти ДС имају широку аутономију унутар организације. Они су дужни да поштују програмска начела и основне одлуке, али нису обавезни да о сваком питању имају исто мишљење.“ Истакли смо да „наша политка није догматска, она је прагматична, усмерена на решавање проблема, а не на спровођење догми“.

Где је све то данас? У жељи да се што пре врати у власт и додвори једном мањем делу бирачког тела, које је већ заузето од других странака, политички врх странке Демократску странку гура са празне позиције центра, на позиције екстремне левице. Ако су тешке и неаргументоване оптужбе концепт политичког понашања наше странке који се нуди јавности, онда заиста морамо да се запитамо до које тачке историјског искуства левице на овим просторима иде данашња Демократска странка? Шта је следеће?

Наводно због мене, Борко Стефановић је напустио странку, али су његови ставови наставили да живе још у екстремнијем облику код једног дела врха наше странке.

Рекао сам већ у јавности да је, покрећући дисциплински поступак против научника из сопствених редова, Демократска странка обрукала себе, свој демократски потенцијал, историјско наслеђе, али и будућност. Такође, и мене као њеног доследног члана и научника.

Коначно, нећу вам наводити своје научно и професионално звање, које би и председник странке могао да уважи. Али истичем да нисам члан „Демократске странке са Чукарице“, како то стоји у образложењу, већ изабрани члан главног одбора, председник ресорног одбора за одбрану, и потпредсеник општинског одбора Чукарица.

У Демократској станци сам од њеног оснивања 1990. године. Није било увек лагодно бити демократа 1990-их. Тешко се добијао посао или поверење гласача, а лако су се добијале батине од полиције или прљаве етикете од режимских медија.

Лично, све поверене страначке и политичке дужности, највише у ресору одбране, вршио сам у складу са страначком политиком. Нити једним ранијим постпуком нисам нарушио углед странке. Напротив, људи који су својим лошим поступцима довели странку до овде, где она сада јесте, никада нису позвани на било какву одговорност.

Како је захтев за моје искључење из Демократске странке лично затражио председник Пајтић, то  позивам овај извршни одбор да заборави на демократску прошлост странке, да заборави на научну слободу и слободу мишљења и после 26 година чланства искључи ме из редова Деморкатске странке. Свима ће бити лакше.