Neuspela kosovizacija Srbije, ili još kraće Ostoji Simetiću

Povodom teksta Ostoje Simetića "Kratko o Vuku Jeremiću"

U srpskom društvu postoji jedan deo koji, čini se, nikada neće imati adekvatnu percepciju realnosti i koji uživa u svojoj marginalnosti tretirajući to kao svoju posebnost ili kvalitet. Taj kvazielitizam neretko ih kvalifikuje kao kohortu koja živi po svojim pravilima, drži se svojih „istina“, slavi svoje idole, a pored idolopoklonstva kod njih je najrasprostranjenija politička disciplina, dovedena do paraolimpijskog nivoa, pljuckanje po okolini koja ih ne razume i čije ih nerazumevanje neskriveno frustrira.

Pored opasnosti od dehidratacije i svih simptoma koja ova patologija donosi oni predstavljaju i svojevrsni društveni lakmus papir. Naime, kada god dođu smutna i turobna vremena koja obiluju socijalnim potresima i prevrtanjima isti se kao plitko zakopani kosturi nađu iznad zemlje i poput zombija, u svoj svojoj veličini i lepoti, počnu da lutaju i mešaju među normalne ljude izbacujući nesmetano svoj otrov, čineći pomenutu katastrofu još gorom.

U vremenima smirivanja tla oni svoju čudovišnost prikrivaju populističkim maskama koje su skrojene tako da ih prosečni gađanin ne primeti jer te maske su obično obojene „nacionalnim“ bojama, njihove reči nisu urlici niti kurjačka zavijanja već guslarsko-nostalgičarska podilaženja narodnim zabludama, kompleksima niže ili više vrednosti koji se obično naizmenično smenjuju.

Hraneći se stereotipskim načinom razmišljanja neupućene većine oni kao paraziti nalaze svoje mesto u društvu i zahvaljujući nezalečenim ranama još neoporavljenog srpskog organizma oni svoje oštre sisaljka zabadaju u ranu obezbeđujući sebi opstanak, a naivnom domaćinu osmog putnika.

Kao što rekoh, u kritičnim trenucima, kada se odbrambeni mehanizam organizma dekompenzuje i imunitet od ovakvih pijavica krahira nastupa teška infekcija, groznica, sepsa, šok, i u najgorem slučaju - egzitus.

Najlicemernije je to što se ti mikroorganizmi predstavljaju kao najbolji deo ugroženog domaćina, za sebe smatraju da su njegovi zaštitnici, da vitalne funkcije zavise upravo od tog od njihovog postojanja.

G. Simetiću, Vama niko ne spori da mislite o pripadnicima bilo koje partije šta god hoćete.

Time što u svom obraćanju javnosti olako koristite termine poput „izdajnik“, “mrzi Srbiju“, “glupak“... diskvalifikujete samog sebe iz ozbiljne političke rasprave.

To više nema veze sa umetničkom slobodom već je problem mnogo dublji. A problem nije samo vaš, već celog jednog bloka čiji ste pripadnik. Poznato je da je zver najopasnija kada je ranjena.

Takođe, kada je neko suočen sa nestajanjem on sve manje koristi racio i sve više se oslanja na reflekse i instinkte, a oni po neurofiziologiji zaobilaze najrazvijenije moždane strukture i predstavljaju najkraći put od draži do odgovora nadraženog tela.

Tako izgledaju i sve češće izjave „patriotskog“ bloka - od „pokradenih“ Dveri, preko „oduvanog“ Različka, sve do nokautiranih radikala.

Potrebno je obavestiti bivšeg saveznog predsednika da su mu stranku okupirali „moderni desničari“ koji ga udaljavaju od nekada salonskih rodoljuba i disidenata koji su davali intelektualnu i moralnu vertikalu ovoj organizaciji.

Ovi mladi lavovi predstavljaju škart neuspele srpske Kulturne revolucije, deo je predstavnik antisistemskih, parapolitičkih organizacija koji svojim ekstremizmom pokušavaju da nadomeste sopstveno neznanje, a drugi deo je taj ekstremizam groteskno prekrio frakom i inkorporirao se u regularne partije gde je trenutno na delu svojevrsna simbioza starih prevaziđenih, neuspešnih kadrova i novih čija nebrušenost i neprilagođenost klimatskim uslovima koje vladaju u društvu za neke predstavljaju dovoljno privlačni egzotizam koji im može obezbediti opstanak makar on bio i u senci tih „pravoslavnih boljševika“.

Obavestite jednog od četiri čoveka koji je tri puta dobijao milionsku podršku birača, a sada se grčevito bori za cenzus i ne može ubediti ni trista hiljada Srba da mu daju poverenje, da će ga ksenofobija koja se kao zarazna bolest proširila njegovim članstvom oterati u prevremenu penziju koju makar zbog starih zasluga ne zaslužuje.

Njegova anti-anti politika, ili politika negacije zasigurno nema budućnost jer predstavlja samo zabijanje glave u pesak, kukavičluk i beg od realnih problema koji traže promptna rešenja.

Možda neko od novoisplivalih „ortodoksnih talibana“ ima ideju da Srbiju stavi u vremenski frižider kako bi time zamrznuo postojeće konflikte i sprečio eventualne poraze, ali to više liči na napuštanje terena od strane ekipe koja je u rasulu i gubi sa nekoliko golova razlike. U toj situaciji utakmica se niti poništava, niti se ponavlja već se takva ekipa diskvalifikuje, dodatno kažnjava, a proglašava se službeni rezultat.

Kosovizacija Srbije nije uspela ni na prethodnim ni na ovogodišnjim izborima. Boris Tadić je prethodne i predsedničke i parlamentarne izbore dobio u vreme jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti,na suprotnoj strani je imao skoro nezadržive radikale koji su u prethodna dva ciklusa odnosili Pirove pobede i činilo se da su dočekali trenutak da novom „nacionalnom“ buđenju najzad dođu na vlast. Ipak to se nije desilo.

Politika nastavka evro-integracija i diplomatske borbe za rešavanje kosovskog pitanja je pobedila. Ove izbore, takođe, dobio je čovek koga Bela knjiga kao i predizborna obećanja obavezuju na nastavak politike „i Evropa i Kosovo“.

Latentno šizofreno ponašanje novoizabranog predsednika gde uporno traži razloge da opravda eventualno čedomorstvo (podsećam na poređenje EU sa jednim od dva deteta) je samo posledica nedostatka kapaciteta za obavljanje ove odgovorne funkcije.

Na drugoj strani, vaša opcija koja bi se za par godina za posledicu imala stanje „ni Kosovo ni Eu“ je plansko svođenje Srbija na Kaljingradsku oblast na Balkanu. Setite se toga kada sledeći put imate nameru upotrebiti tu stranu i tešku reč „izdajnik“.

Ja nemam nameru da one koji to podržavaju nazovem niti izdajnicima, niti stranim plaćenicima, niti budalama, niti glupacima... Moje je da pokušam da bacim makar malo svetla na tu pojavu, da na trenutak prekinem taj mrak u kome se razvijaju primitivni, zarazni i potencijalno opasno oblici života, da ih stavim pod mikroskop javnosti i preveniram moguće posledice kako bi društvo za nosioce infekcije i na sledećim izborima obezbedilo odgovarajući karantin.

P.S.

Ovim člankom nikako ne želim da se raspravljam sa g. Simetićem niti se uključujem u svađu između nekih „patriotskih“ sajtova i intelektualaca, već samo da još izričitije kažem šta imam o politici zasnovanoj na novoj Maovoj crvenoj knjižici (Zašto Srbija, a ne EU) i o onima koji je slede.