Полемике | |||
За и против страних универзитета у Србији |
петак, 22. новембар 2024. | |
Александар Бауцал : Надстрешница изнад високог образовања у Србији У позадини трагичних догађаја који су се десили у Новом Саду и јавних протеста путем којих грађани захтевају да се утврди одговорност за убиство 14 особа, над високим образовањем у Србији се припрема изградња сличне надстрешнице. Према предлогу за измену Закона о високом образовању који је Влада упутила Скупштини на усвајање, ова надстрешница над високим образовањем је једнако квалитетно пројектована, а начин на који се планира спровођење ових измена указује да је само питање времена када ће се ове измене урушити на високо образовање у Србији. Свако треба да се пита да ли је у општем интересу да урушавамо високо образовање у Србији да би они који су тренутно на власти себи омогућили још један начин за куповину/прање диплома и за корупцију? Ипак, да кренемо од онога што се предлаже. Изменама Закона се предлаже да страни универзитети могу да реализују своје програме академских студија (основних, мастер и докторских) и то само на основу споразума који ће потписати са Министарством просвете. Услов за добијање дозволе за упис студената и извођење наставе је да је страна високошколска установа и њени програми акредитована према прописима друге државе. Поред тога, изменама се предвиђа да ће страни факултети моћи да буду финансирани из буџета Републике Србије. Не мање важан је и предлог да ће наши студенти који заврше ове програме добијати дипломе које ће се третирати као стране, а не као домаће. Посебно је занимљиво образложење које Влада наводи за предлагање наведених измена. Влада тврди да су ови предлози у складу са Стратегијом за развој образовања пошто ће довести до унапређења високог образовања у Србији при чему се уопште не наводи како ће „напредна“ Влада замишља да ће овим променама унапредити, а не уназадити високо образовање у Србији. У анализи овог предлога измена Закона можемо да кренемо од онога што би могло бити потенцијално позитивно. Позитивно је да је Влада препознала да је важно да се стално ради на побољшању квалитета и праведности високог образовања. Начелно гледано, може бити потенцијално позитивно да се прошире опције за студирање нашим младима. Потенцијално је позитивно да се повећа конкурентност у понуди студијских програма. Међутим, сваки од ових потенцијално позитивних разлога су поништени предлогом Владе. Све што је предложено не да неће омогућити остварење ових позитивних ефеката, већ ће нас чак удаљити од њих. Предлог да се омогући страним високошколским установама да реализују своје програме само на основу споразума са Министарством неће допринети унапређивању квалитета високог образовања, већ ће додатно угрозити и урушити. Наиме, на овај начин ови програми неће имати обавезу да буду акредитовани према истим стандардима по којима се акредитују домаћи програми (и на државним и на приватним факултетима). Поставља се питање како ће такви програми унапредити квалитет високог образовања ако немамо никакву потврду да ће они задовољавати исте стандарде које смо прописали за домаће програме? Можда Влада претпоставља да су сви страни програми по дефиницији квалитетнији од сваког домаћег и да стога нема разлога да се они акредитују по домаћим стандардима, али да ли је такво уверење у складу са реалношћу или се заснива на незадовољству Владе што се наши универзитети пружају отпор да лажним дипломама или купљеним диплома многих политичара на власти? Можда Влада сматра да су наши стандарди за акредитацију тако ниски и да зато нису релевантни за стране програме, али онда су они одговорни зато што су поставили стандарде који не обезбеђују грађанима квалитетне студијске програме. Ако логику коју Влада примењуј у овом случају пренесемо на здравствени сектор, да ли би унапредило наше здравље ако би Влада донела пропис по којем само на основу потписаног споразума са Министарством здравља стране фармацеутске компаније могу да нуде било који свој лек на нашем тржишту без провере које морају да прођу сви други лекови? Коначно, зашто се предлогом измена не пропише да свака страна високошколска установа може да оснује свој огранак у Србији и да обезбеди акредитацију као и сви други програми. Они који су квалитетни, они би требало без проблема да добију акредитацију. Не види се ни један разлог који је у вези са општим интересом зашто би се предлогом измена Закона предвиђало пречица за стране универзитете осим ако не постоји неки коруптивни интерес оних који ће потписивати такве споразуме. Уверење да ће се на овај начин унапредити квалитет високог образовања можемо да тестирамо на још један начин. Ако замислимо да ће након усвајања ових измена Закона у Србији доћи Харвард можемо да имамо утисак да би то било сигурно позитивно. Међутим, квалитет студијских програма које пружа Харвард не лежи у садржају тих програма него у квалитету мојих колега научника који на Харварду држе наставу. Овим изменама Закона се не обезбеђује да Харвард мора да са програмом доведе и своје наставнике. У том случају би могли да верујемо да би то допринело унапређењу високог образовања. Али пошто се то не тражи, а и да се тражи не би било реално, онда се поставља питање ко ће да предаје на тим факултетима. Можда партијски чланови који су стекли дипломе на сумњив начин? Поред тога, према овим предлозима могу да се појаве и страни факултети који су много мање квалитетни од наших универзитета, а то сасвим сигурно не би допринело квалитету, већ урушавању квалитета.
Када је у питању квалитет наших садашњих универзитета не треба да занемаримо да су они много квалитетнији од многих области живота које уређује Влада. Већина наших државних универзитети спадају у 500 или 2000 најбољих на свету. Ако узмемо у обзир да се рангира преко 25000 универзитета на различитим ранг листама то значи да се наши државни универзитети налазе у 5-8% најквалитетнијих. То је много боље од области које су под директним управљањем Владе. Ако погледамо стање у области демократских слобода, медија, људских права, образовања и других области можемо да закључимо да наша Влада не успева да обезбеди квалитет који успевају да обезбеде наши универзитети. Из тога следи закључак да ће омогућавање Министарству да потписује споразуме са страним универзитетима вероватније довести до инфлације неквалитета, него до унапређења квалитета. Имајући у виду све што је речено, можемо такође да закључимо да се на овај начин неће повећати конкуренција у квалитету, већ ће се конкуренција уништити пошто ће се нашим будућим студентима понудити више неквалитетних програма који им неће обезбедити да постану добри професионалци у неким областима. А после ће сви они имати једнака права да нас лече да пројектују зграде и надстрешнице, да се запошљавају у јавној управи и да обављају друге послове у нашем друштву. Да ли то може добро да се заврши по нас или је вероватније да ће нам се олупати о главу? Посебно је занимљив део предлога који омогућава нашим студентима који упишу ове стране факултете у Србији да буду финансирани из буџета Србије. Међутим, у том случају ћемо сви заједно финансирати високо образовање наших младих да би они добили диплому страних факултета при чему смо већ видели да не постоје никакве гаранције да ће ти програми бити квалитетни (чак и ако буду имали у заглављу назив неког водећег универзитета). То би могло да буде добро ако би тако наши млади добили прилику да добију диплому тих водећих универзитета која је еквивалентна оној коју би добили да су се уписали у матичној земљи. Међутим, не постоји гаранција да ће те дипломе бити еквивалентне дипломама које добијају они који заврше те програме у матичној земљи. Да ли она постоји ризик да се наши студенти онда нађу у неком празном простору. Диплома им неће бити валидна у другим земљама, а неће им аутоматски бити важећа ни у Србији (док је нострификују). Поново се враћамо на исто. Зар онда не би било боље да се ти програми акредитују према нашим стандардима и да онда наши млади добију диплому која ће бити аутоматски призната бар у Србији. Поред тога, поставља се и питање зашто ће Влада омогућити страним факултетима са којима је потписала споразум да добију буџетске студенте, а да истовремено то право не омогућава нашим приватним факултетима који су акредитовани према истим стандардима као сви други факултети у Србији. Ово питање постаје још важније ако претпоставимо да ће ове измене у Србију да доведу не квалитетне стране програме, него оне који ће бити слабији од оних које већ имамо. Све наведено указује да ће овим изменама Закона постојећа „напредна“ власт уназадити високо образовање. И да се пре ради о још једној надстрешници коју Власт гради, овог пута изнад високог образовања. Аутор је професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Александар Фатић: Страни универзитети у Србији су конструктиван потез Поводом текста професора Александра Бауцала "Надстрешница изнад високог образовања у Србији" (Данас, 16-17. новембар) У свом тексту под наведеним насловом, објављеним у Данасу, колега Александар Бауцал наводи неколико аргумената у прилог става против плана Владе да омогући слободан рад страним универзитетима у Србији на основу постојеће акредитације у њиховим матичним земљама, а по закљученим споразумима са Министарством просвете. Наведена иницијатива власти је неспорно позитивна за студенте, за грађане и за образовање, а аргументи који се, бар до сада, износе против ње део су старог и добро познатог протекционистичког инструментаријума српских високошколских институција којим се оне бране од озбиљног тестирања сопственог квалитета, рентабилности, кадровског нивоа и стварног наставног квалитета. У том смислу, не само да се не слажем са колегом Бауцалом, него сматрам да, као што се власт (свака власт) може критиковати за различите ствари, та критика има смисла само онда ако смо интелектуално поштени и спремни да похвалимо и подржимо ствари које јесу у друштвеном интересу и у складу са моралним начелом да држава треба да буде пријатељ грађана и да брине о њима. У супротном, ако нема спремности на похвалу, критика постаје пуко критизерство. Колега Бауцал наводи неколико аргумената, који се могу свести на следеће: 1. Отварање страних универзитета без локалне акредитације код националног акредитационог тела доводи у питање квалитет високог образовања; 2. Тај квалитет се не може гарантовати на основу саме репутације универзитета, јер не постоји гаранција да ће исти наставници који предају на матичним факултетима предавати и на подружницама у Србији; 3. Финансирање студија из буџета на страним универзитетима доводи у неравноправан положај домаће факултете; 4. Критички однос према домаћим универзитетима је неоправдан јер су они, у целини, бољи, посматрано међународно, од свега другог што чини власт. Сви ови аргументи које колега Бауцал наводи су, по мом уверењу, неодрживи. Покушаћу да образложим. 1. Потпуно је јасно да отварање страних факултета отвара простор конкуренције који не прија српским универзитетима, који су већ познати по томе да постављају различите бране, не само страним факултетима и образовним програмима, ако нису „срасли“ са локалним програмима, него и нашим људима који долазе из иностранства са страним квалификацијама. Српски универзитети немају проблем са тим да, без посебне акредитације, спроводе заједничке програме са страним универзитетима, дичећи се репутацијом тих универзитета, али имају проблем да исти ти универзитети нуде своје програме без цензорске палице националних акредитационих органа. Пошто је предлогом закона, како колега Бауцал сам каже, предвиђено да се дипломе стечене на подружницама страних факултета отворених у Србији третирају као стране дипломе, нема никакве логичке основе да се од тих факултета тражи српска акредитација. Овим законом се постиже управо оно што и треба да се постигне, а то је да се интернационализује зачаурено српско високо образовање које веома заостаје за озбиљним међународним образовањем. Национални акредитациони органи се састоје од људи који раде на домаћим универзитетима. Они су део високог образовања у Србији и самим тим не могу, логички посматрано, без обзира на њихове намере, бити фактор промене тог образовања његовом интернационализацијом; они су израз културе и стандарда домаћих универзитета, а не међународне академске јавности, која је, у многим аспектима, сасвим несагласна са духом српских универзитета. 2. Универзитети који уживају одређену репутацију ангажују наставнике који ће ту репутацију одржати. То је случај на Харварду у Масачусетсу, и то би било случај на Харварду у Београду, иако на два кампуса не би, очигледно, радили исти људи. Постоји античка пословица која гласи „Репутација је све“. Аргумент да то што исти људи не би предавали на једном и на другом Харварду потпуно промашује суштину репутације Харварда, као и суштину академске репутације уопште. 3. Финансирање студената из буџета да студирају на страним универзитетима је просвећен и истовремено просветитељски потез. Некада су студенти из Србије студирали у Пешти, Бечу и Лондону, а те студије, у време Краљевине, плаћала је држава за своје најбоље студенте. Данас, у стању расула појединих области студија на домаћим универзитетима, постоје две алтернативе: или да се поједини факултети, на којима је посебно лош квалитет образовања, расформирају и да се студенти који обећавају шаљу у иностранство, као некад, или ово решење, предвиђено предметним законом, наиме да се омогући финансирање студија на страним универзитетима који су присутни у Србији и нису под притиском српских „стандарда“ високог образовања. Није јасно, осим корпоративног интереса домаћег високог образовања, зашто би неко коме је у срцу општенародни интерес, имао било какав проблем са овим потезом који је, суштински, конструктиван. 4. Домаћи универзитети нису добри. Они нису ништа бољи од остатка друштва. Истина, постоје велике разлике у квалитету и интегритету појединих факултета. Суштински, органски квалитет универзитета са тачке гледишта студената се не мери местом универзитета на Шангајској и другим листама, јер су параметри по којима се то рангирање спроводи, благо речено, парцијални и удаљени од потреба и интереса једног редовног студента. Квалитет универзитета је квалитет наставе и квалитет њихових дипломаца, а за многе факултете домаћих универзитета тај параметар је катастрофалан. Погледајте само правосуђе, на шта личи, какво је знање велике већине тих људи, и какав је њихов интегритет. Они су рак рана друштва данас. На Харварду нису сви врхунски студенти, али када нако дипломира на Харварду, можете бити прилично уверени да није потпуни дилетант за своју струку и да неке ствари ипак зна, да је компетентан. У супротном, не би могао да дипломира.
Подвргните носиоце правосудних функција испиту, и најосновнијем, о актуелној литератури и кључним принципима различитих области права, по којима студирају студенти прве и друге године студија права на озбиљним универзитетима. Видећете да ни 1% неће положити, и суочићете се са катастрофалним недостатком елементарне компетенције, интелектуалне културе, непознавањем елементарне правне логике. И тога има колико хоћете. На томе се види квалитет универзитета. Дакле, није исправан закључак колеге Бауцала да су српски универзитети бољи од остатка друштва. Неки факултети свакако јесу. Али универзитети у целини нису. Зато је потребно да се стандард подигне отварањем приватних универзитета. Интернационализација универзитета, управо на начин како то предвиђа овај закон, најбезболнији је начин да се изведе реформа домаћег високог образовања која је већ дуго неопходна. Као и свака реформа, она неким учесницима у друштвеном животу неће одговарати, а некима хоће. То је тако са свим друштвеним реформама. Ипак, када је реч о реформи образовања, најважније је да ли ће народу бити боље. А хоће. И образовно, и у смислу вредности за новац који се издваја из буџета, и у смислу моралне сатисфакције. Интернационализација ће одговарати највећем броју грађана. Аутор је професор, оснивач Института за практичну хуманистику Данас: Одговор Александра Бауцала на текст Александра Фатића Колега Александар Фатић је у свом тексту изнео и образложио позитиван став о предлогу Владе Републике Србије да се страним универзитетима, који имају акредитацију у својој матичној земљи, омогући да нуде своје студијске програме у Србији само на основу споразума са Министарством просвете уз заобилажење постојећег система за акредитацију и контролу квалитета. На тај начин је допринео да се настави јавна дискусија о овом питању и да заједнички анализирамо разлоге за и против овог предлога и да тако омогућимо свима нама да формирамо сопствени став на основу тих аргумената. На почетку бих желео да идентификујем неколико тачака слагања са колегом Фатићем. Прво, слажем се да у разматрању ове иницијативе основни критеријум треба да буде да ли је она у општем интересу, а не да ли она угрожава нечије партикуларне интересе (нпр. наших универзитета и наставника). Такође се слажемо да би држава требала да буде пријатељ и да брине о њима, а не да буде непријатељ својих грађана. Трећа тачка слагања се односи да је конкуренција важна и да она може, под одређеним околностима, да доведе до позитивних промена. Коначно, слажемо се да постојеће стање у високом образовању треба додатно да се унапреди. Важно је да идентификујемо ове вредности пошто нам оне помажу да усмеримо нашу дискусију на процену да ли је конкретни предлог Владе у складу са њима или ће нас удаљити од ови вредности. Колега Фатић сматра да ће овај предлог повећати конкуренцију и да ће тако довести до побољшања квалитета високог образовања у Србији. Као што је овогодишњи добитник Нобелове награде за економију Дарон Ачемоглу показао у својим истраживањима конкуренција има позитивне ефекте само у контексту добрих институција и једнаких стандарда. Пошто се овим предлогом предвиђа да страни универзитети могу да конкуришу нашим универзитетима (државним и приватним) при чему нису у обавези да поштују исте стандарде, то значи да се овим законом ствара конкуренција која ће имати негативне, а не позитивне ефекте. Како изгледају негативне ефекти такве врсте конкуренције видимо у нашем политичком животу. Конкуренција политичких странака при чему владајуће странке могу да узурпирају све друштвене институције и да не поштују законе који важе за све друге, довела је до урушавања демократије, државе и друштва. То су разлози зашто имам другачији став о могућности да ће ове измене повећати позитивну конкуренцију и довести до бољег високог образовања. То нас доводи до питања садашњих стандарда квалитета високошколских установа и њихових програма, као и њихове примене у евалуацији и давању акредитација. Постојећи стандарди, а посебно њихова примена, могу и треба да буду бољи, али то не значи да је у општем интересу да не постоје никакви стандарди. Уз напомену да аналогије имају и своја ограничења, замислимо да омогућимо страним произвођачима хране да продају своје производе у нашим продавницама само на основу споразума са неким министарством и без усклађивања са стандардима који важе у нашој земљи. Да ли би то дугорочно довело до повећања квалитета хране коју можемо да купимо у продавницама или до снижавања квалитета. Мени је уверљивије да би дошло до снижавања, а не до повећања квалитета. Дакле, ако се ради о универзитетима и програмима који су добили акредитацију у својој матичној земљи у којој су стандарди квалитета захтевнији од наших, онда њима неће бити проблем да добију акредитацију у Србији. Са друге стране, ако се ради о универзитету који је добио акредитацију у матичној земљи у којој нема стандарда или су они мање захтевни од наших, онда ће поново бити у нашем општем интересу да они ускладе свој програм који би нудили у Србији са нашим стандардима.
Из оваквог размишљања следи да без захтева да се страни универзитети ускладе са постојећим стандардима квалитета у Србији ризикујемо да створимо нелојалну конкуренцију, а не конкуренцију која би подстакла развој високог образовања у Србији. Зато сам ближи процени да би конкуренција уз поштовање истих стандарда квалитета била у општем интересу и да би била израз бриге о грађанима, а да је стварање нелојалне конкуренције угрожавање тих вредности. Захтева да страни универзитети ускладе свој програм са постојећим стандардима у Србији је важан због још једне околности. Наиме, по садашњем предлогу могли би да добијемо и веома неквалитетне програме, као и квалитетне програме. Улога филтера је овим предлогом дата Министарству просвете које треба да осигура да код нас не дођу програми који ће снизити квалитет високог образовања, већ само они који ће допринети позитивној конкуренцији. Моје мишљење је да Министарство нема капацитет да се бави оценом квалитета програма који ће бити предложени. Министарство нема те капацитете зато што смо, у складу са добром праксом у ЕУ, основали независно акредитационо тело које треба да капцитете за оцену квалитета. Уместо да стварамо дупле стандарде (једне за домаће, а друге за стране програме), мени се чини да је боља идеја да унапређујемо постојећи систем акредитације и да обезбедимо да наше акредитационо тело поново добије статус члана Европске асоцијације за осигурање квалитета у високом образовању (ЕНQА). Треба се подсетити да је наше акредитационо тело изгубило статус члана због претходних иновација ове власти у сфери високог образовања. Дакле, поново долазимо до закључка да овај предлог не може да обезбеди унапређивање квалитета високог образовања у Србији зато што ће ефекти зависити од одлука Министарства које нема потребне капацитете да обави улогу филтера између квалитетних и неквалитетних програма.
Поред тога, проблеми са садашњим системом за осигурање квалитета високог образовања у Србији су најчешће повезани са политичким притисцима власти на национално акредитационо тело. У том случају политичке злоупотребе могу да буду веће ако Министарство буде оцењивало квалитет страних програма уместо националног акредитационог тела. Ипак, постоји једна могућност да се од страних универзитета не захтева да прођу процедуру акредитације која важи за све програме у Србији. Наиме, ако би се предлогом предвидело да на основу споразума са Министарством могу да дођу само универзитети који су боље рангирани од најбоље рангираног универзитета у Србији (сада је то Београдски универзитет, али сутра може бити и неки други) и да понуде програме које реализују наставници који су бољи од наставника који су код нас најбољи у датој области, онда би могли да се сложимо да нема разлога да у тим околностима тражимо од страних универзитета да пролазе нашу акредитацију. Међутим, и у тим околностима постоји ризик да ти програми не би морали да одржавају квалитет у будућности. Наиме, поставља се питање ко би пратио квалитет тих програма и на одузимао дозволу за рад у случају да дође до снижавања квалитета (нпр. заменом адекватних наставника онима који не задовољавају критеријуме итд.). Из тог разлога, чак и у овој хипотетичкој ситуацији за наш општи интерес било би боље да се држимо наших стандарда и да захтевамо и од страних универзитета да их поштују. Колега Фатић је у свом тексту изнео свој став да страни универзитети не треба да поштују наше стандарде пошто ће они који заврше те програме добити стране дипломе. Међутим, пошто ће те програме моћи да упишу и наши држављани, онда држава има одговорност да обезбеди да се нашим грађанима у нашој земљи не нуди услуга која не задовољава одређени ниво квалитета. Таква одговорност следи из принципа да држава треба да брине о својим грађанима. У супротном сваки грађанин би морао сам за себе да проверава да ли је неки понуђени програм квалитетан, или није, уместо да се ослони на институционални механизам за осигурање квалитета. Зато бих рекао да је боље за све нас да не стварамо паралелне програме (оне који су усклађени са стандардима и оне који нису), већ да се фокусирамо на унапређење стандард и њихове примене тако да можемо да обезбедимо да програми који се нуде у Србији буду у складу са нашим стандардима без обзира да ли се они нуде од стране државних, приватних или страних универзитета. Коначно, колега Фатић је изнео своје позитивно мишљење о могућности да држава финансира студирање наших грађана на страним програмима (који не задовољавају наше стандарде квалитета) и да добију стране дипломе. Питање је да ли је то у општем интересу? Ако би говорили о неком програму универзитета који су бољи од нашег најбољег и ако би страни универзитети обезбедили квалитетне услове (наставници, опрема и слично) и ако би та страна диплома била једнака оној коју би наш студент добио у матичној земљи тог универзитета, онда би то било у општем интересу. Међутим, ако горе наведени услови нису испуњени онда се не види зашто би сви заједно (из буџета) финансирали добијање страних диплома при чему нема гаранције да се ради о валидним дипломама. Дакле, на основу свега наведеног ја сам ближи закључку да предложене измене не обезбеђује механизме да ће њихова примена довести до јачања општег интереса. Једино осигурање које нам даје лежи у нашем поверењу да ће Министарство све одлуке донети у складу са општим интересом иако не постоје правни механизми који би их обавезали да доносе такве одлуке. У таквим околностима вероватније је да ће се буџетска средства користити у складу са приватним, а не општим интересима. Пример рушења надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду подсећа нас на трагичан и тужан начин шта се дешава када се неки сектор препусти корупцији, када приватни интереси почну да доминирају над општим. Када је реч о добијању страних диплома у домаћим „истуреним одељењима“ страних универзитета треба да се постави још једно питање које до сада нисмо разматрали. Да ли ће те стране дипломе бити важеће у матичним земљама или ће постојати нека „звездица“ на дну дипломе која ће правити велику разлику? На пример, претпоставимо да по овом закону дође „Харвард“ у Србију, да ли смо сигурни да ће та диплома бити једнака дипломи коју неко добија на „Харварду“ у Америци? Да би она била важећа и у Америци Харвард би морао да обезбеди у Србији исте услове као у Америци. Ако не постоје гаранције за једнакост стране дипломе коју добија наш студент онда се поставља питање како је то у општем интересу грађана Србије? Не бих желео да игноришем негативне оцене које је колега Фатић изнео о нашем високом образовању, квалитету програма, квалитету наставника, као и друге негативне оцене. Као што сам већ навео, моје мишљење је да има пуно аспеката у којима наше високо образовање треба и може да се унапређује, да има и пракси и примера које су негативне и неприхватљиве, али ми не делују уверљиво уопштена оцена да је стање тако катастрофално и да нам је једина опција да будућност свог високог образовања градимо на омогућавању да свако нуди своје програме без испуњавања стандарда које имамо у Србији. На крају треба нешто речи и о аргументу који је навела министарка просвете. Наиме, она је на седници Одбора за просвету Скупштине Србије навела да овај предлог подржава подизање наталитета у Србији пошто млади неће одлазити из земље због квалитетнијих студија. Министарка би била у праву ако претпоставимо да млади одлазе из Србије због квалитетнијег високог образовања, а не због свих негативних друштвених околности које су створиле владајуће странке од 2012. Ако млади одлазе због партијске државе у којој не могу да граде своју каријеру ако нису чланови владајућих странака, ако одлазе због криминала и корупције и других негативних појава које нас „гуше“ сваког дана, онда долазак страних програма за које не постоје гаранције квалитета неће спречити њихов одлазак. А ако због таквог Закона дође до урушавања високог образовања онда можемо да претпоставимо да ће се одлазак младих додатно повећати. На основу свих горе наведених разлога мени делује да имамо више разлога да се усмеримо на предлоге како да унапредимо постојеће стандарде квалитета, како да их доследно применимо на све универзитете без обзира на њихово власништво и како да спречимо негативне појаве (нпр. када се акредитација додељује неким програмима због политичких притисака). Уз дужно поштовање колегиница и колега које имају другачије мишљење, мени се чини да би нам то био бољи пут да обезбедимо да наредне генерације младих добију квалитетније високо образовање него пут који предлаже Влада постојећим изменама Закона о високом образовању. Аутор је професор Филозофског факултета Универзитета у Београду (Данас) |