Иако конзервативац, Антонић са комунистима дели погрешно тумачење класних односа и правне државе

Слободан Антонић је мени лично највеће разочарење у свему овоме. Његова лична омраза спрам либераша му замућује расуђивање и осећај приоритета. Колико год либераши били огавне креатуре, нису они носиоци власти, нису они одговорни за капитулантске уговоре и општу сервилност већ Председник. Не сумњам да би они радили то исто, и горе, да могу, али не могу. Бављење њима је другог реда битности.

Но то није све, за универзитетског порфесора социологије рекло би се да му је теоријско-методолошки апарат необично анахрон, тј. неапдејтован.

Наиме, тачно је да је класа ибер алес, али класе више нису оно што су некад биле. Напросто се више не може користити теоријски апарат високе модерности, јер више не живимо у високој модерности, већ у пост-постмодерности. У условима опште деиндустријализације и корпоративизације пољопривреде, читава класна структура је измењена. Већина радника у производњи, у развијеним или полуразвијеним државама су практични висококвалификовани радници, који су често плаћени боље од традиционалних грађанских занимања, и који су прихватили припадајуће навике и одлике средње класе, са тенденцијом да у следећој генерацији у потпунсти прихвате њену класну свест. Један од парадокса је да су радници Градског зеленила боље плаћени него многи чиновници по министарствима, на пример. Пекари, бар у Београду,  зарађују више него већина факултетски образованог дигиталног прекаријата.

Слободан Антонић је мени лично највеће разочарење у свему овоме. Његова лична омраза спрам либераша му замућује расуђивање и осећај приоритета. Колико год либераши били огавне креатуре, нису они носиоци власти, нису они одговорни за капитулантске уговоре и општу сервилност већ Председник

Код нас још увек има један број неквалификованих радника, обично по фабрикама у страном власништву које су им дате на предаторску експлоатацију, али како је цео тај концепт краторочан, то је та врста у изумирању – за десет година ће листом бити или у Немачкој, или ће бити замењени трећесветашком транзиторном сиротињом, ако такав развој допустимо.

Даље, Антонић, из незнања или намере, пренебегава да помене и људе који јесу део радничке класе који учествују у протестима, а ја их лично познајем у незанемарљивом броју; но то што сасвим извесно намерно избегава да поброји земљораднике који су практично од почетка учесници протеста, јер би му то срушило целу концепцију о тобожњој побуни доконе и обесне средње класе. То је већ интелектуално непоштење.

Парадоксално је да иако је Антонић конзервативац, у потпунисти дели (очигледно погрешно) тумачење класних односа са комунистима.

Друга ствар коју дели са њима је подругљивост спрам концепта правне државе. Познат је комунистички цинизам "та нећемо се држат закона ко пијан плота" спрам правног система, па то од њих не чуди, али чуди од њега као некаквог конзервативца. Јер буквално целокупна европска политичка мисао од предсократовских времена почива на проблематици "добрих закона". Постоји разлог због којег се римско право и дан данас изучава на макар полу-озбиљним факултетима.

Да, корупције наравно има свуда, у свим временима и системима, али она мора бити у неким параметрима одрживости и елементарне правне сигурности друштвених судеоника, иначе се везивне нити друштвености парају, и долази до револуционарних циклуса, или падања под туђу власт.

Но добро, ми на Балкану нисмо имали историјске околности да развијемо културу Rechtsstaat (која успут није утопија већ основ традиционалне европске, али и рецимо кинеске цивилизације,  а лабавије сродни концепти су имали знатног утицаја и у арапском, индијском и персијском свету – ради се безмало о темељу функционисања било ког сложеног социјалног система), али зато имамо један други, за нашу словенску културу важнији концепт, а то је "Праведно друштво". Не правног, већ управо праведног друштва. То што студенти то не знају, па позајмљују либералну терминологију је опростиво, јер су ипак студенти, али као социолог Антонић би морао да буде упознат са значајем социјалне нормативизације праведних осноса. Ми смо, хваљени преци, једно од друштава са израженијим осећајем правичности и неправичности. На томе почива сваки симболички капитал у нас.

Милошевићу није пресудило то што се покошкао са атлантистичким светом, већ то што је његова жена саливала неправду народу на главу преко свог ЈУЛ-овског олоша, и што му је син, мали Марко зарадио "највећу дискотеку на Балкану" носећи гајбице, док су људи грцали у борби за опстанак.

Са комунистима (али и трећесветашким ведетама) Антонић такође дели и извесни фатализам у погледу структурне позиције Србије као полупериферне територије у светском систему. Стоји, али ваљда би идеја требала да буде излажење из те релативно неповољне позиције, а не њено прихватање као онтолошке датости. Успут, за ту позицију и покривајућу неолибералну идеолошку матрицу је управо заслужан Председник, у истој мери колико и Ђинђић. Било каква евентуална промена те позиције нужно мора почети променом Председника и његове сервилне капиталистичке идеологије.

Друга половина текста где прави потпуно усиљену везу текућих протеста са оним што му је срцу мило-морибундним ЛДП-ом и маргиналним председниковим страшилима је чист „WTF моменат“. ОК.

Ламентирање над тиме што око студентског протеста круже идеолошке хијене је такође „WTF“. Па наравно да круже, шта би друго радили? Ово је пар екселанс поље идеолошке борбе. Није проблем што те конкретне хијене круже, већ што не круже неке друге

Ламентирање над тиме што око студентског протеста круже идеолошке хијене је такође „WTF“. Па наравно да круже, шта би друго радили? Ово је пар екселанс поље идеолошке борбе. Није проблем што те конкретне хијене круже, већ што не круже неке друге. И овде дели став са комунистима, који са олимпијских висова пљуцкају на штудентски плебс који није увидео њихову генијалност. Иако овде морам да дам одређен попуст Антонићу на минули стаж, јер је он јако дуго јавни делатник, што није занемарљиво, његова делатност је ипак академске природе – писање текстова из радне собе није баш исто што и активна агитација. У том смислу неке његове колеге које су осетно испод његовог интелектуалног, па и моралног нивоа, су се показале далеко учинковитијим. Ако не играш утакмицу, немаш права да се љутиш на то што ће судија дописати победу супротном тиму.

Нисам пре десетак година веровао да ћу ово рећи, али у „двојцу без кормилара“ Антонић је тај који је изгубио компас, а Вукадиновић је тај коме је јасно где су брзаци, а где вирови.

Видети још: Слободан Антонић: Студентски покрет на прекретници - Да ли ће наставити са блокадом и протестима, или ићи на „излазну стратегију“