Да није било ничег другог, шести Subversive остао би запамћен по другачијој, и на светском нивоу савременој специфичној улози симбиозе и синергије између филозофа, тј. теоретичара и политичара.

Да ли је могуће да министар мисли да ико нормалан може да (му) верује да ''питање Универзитета није постављено на дневни ред'' иако је у Бриселу постављено питање државе Србије и СВИХ њених институција на Косову и Метохији?

Нека будућа анкета  свакако би морала да потражи одговоре на питање како се односимо према сопственом језику,тачније колико га трпимо, јер, како је кренуло, све су већи изгледи да ће у некој не тако далекој  будућности Срби потпуно запустити свој језик и прећи на енглески.

Поставља се питање због чега је ова дневна новина исфабриковала баснословне суме у том неистинитом тексту?! Да им је мотив била брига за новац грађана Србије, свакако да би прво проверили информације, што су врло једноставно могли да ураде, па да онда објаве чињеницама поткован текст.

У Србији систем тера младе да се убијају алкохолом, проституцијом и виртуелним вештачким животом, уместо да доприносе радом и производњом себи, земљи, свету, пријатељима, родитељима. У Србији систем мрзи свој народ, своју омладину, своју интелигенцију…

Замислимо човека који друге људе карактерише као “националистичке јуришнике”, а који, када му се скрене пажња да је управо он јуришник једног  шовинистичког “лидера” одговара како је већ извесно време независни посланик!? Што ће рећи да већ годину-две није јуришник!?

То што Јапанци користе чак четири писма за свој језик, није никаква „предност“ коришћења вишеазбучја. Они у истом тексту употребљавају до четири писма, према потреби, јер су на то принуђени из нужде и невоље.

Сигурно је да има људи који не воле Мирка Ковача. Али, откуд претпоставка да су ти људи жалосни због његовог излечења? Могу да кажем да Мирка Ковача, баш као ни Филипа Давида, нити волим нити мрзим. Али им желим свако добро.

Женску манипулативност препоручује и књига „Мушкарци су као рибе” (2008). То је један у низу женских „риболовачких” приручника. Да не буде неизвесности у погледу садржаја књиге побринуо се поднаслов: „Шта свака жена треба да зна о пецању мушкараца”. 

Интересантно је да многи образовани људи, у пуној мери увиђају проблем, али резигнирано констатују да је, с једне стране, накарадни термин „јавно здравље“ већ озваничен, а да у друштву у коме су могуће разне „Луке Београд“, ни за какав ангажман нема наде.