То је већ проблем обремењености културе властитим идеолошким багажом, а ту земље Истока очигледно боље стоје од земаља Запада. Како ће се ове друге искобељати из своје кризе, остаје да се види. Можда ће их из ње извадити нека нова генерација клинаца, која тренутно одраста на анимеу и мангама

Бајагине песме су препознатљиве по свом позитивном набоју и ведрини ("страшно мрзи депресивне крајеве"), али Римљани су били једна од оних са суморним и меланхоличним тоном. То је зато што Бајага, колико год био велик, није био имун на "думерско" и катастрофистичко расположење епохе

Уместо народа који дванаест векова касније сведочи равноапостолски подвиг солунске браће и чува њихову баштину, хоће од нас да направе – Хрвате. Хрвате, који нас дуже од деценије забављају апсурдним кованицама и именицама женског рода по узору на германске менторе. Хрвате, који уместо Дана словенске писмености и културе славе Дан хрватске глагољице и глагољаштва. И који су "своју", "хрватску" глагољицу искоренили и заборавили једнако темељно као "туђу", "српску" ћирилицу

Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века.

Простије речено, ако не желе да живе у Христовом свету, живеће у Хомеровом. Последице ове дехристијанизације западне цивилизације као глобалног хегемона већ смо имали прилике да осетимо на својим леђима. Можда неки од њих мисле да свет тако и треба да изгледа. Ако не мисле, најбоље би им било да се – радују Христовом доласку

У међувремену, можемо да кажемо само – духоклонуће пропо. „Пропо“ није баш лепа фраза, њена употреба је најчешће граматички неправилна и није у духу српског језика, али не може јој нико оспорити да је заживела у језику. И за разлику од „духоклонућа“, свакако ћете имати прилике да чујете да је неко употреби у реченици.

И најважније, кренимо у сусрет темама које су деценијама гуране под тепих у Србији –нашем идентитету, како га обновити, усагласити са савременим добом а да не изгуби себе, наћи начин у савременом добу да ради у нашу корист, и учинити од њега магнет који ће зрачити и привлачити не само у Србији, већ на Балкану и Европи. 

Такви људи данас одлучују о судбини америчке, а и глобалне сиротиње. Ентони за њих пева "брину што се сагорева угаљ, али не и људи који га копају". Интернетом кружи прича да је – насупрот миту о Роберту Џонсону – Оливер обећао Богу да ће се посветити музици и ширењу добрих идеја, ако му помогне да се отрезни и среди

Ипак, оно што је најважније, и што је највећи успех у овом тихом, герилском рату за српски језик и писменост, јесте раскидање отровне и споља наметнуте везе ћирилице са српским национализмом и шовинизмом. Ћирилица јесте и увек ће бити писмо спрских патриота и српских националиста, па и српских шовиниста, али она не припада само њима

Југославију су у другој половини прошлог века у целом свету знали “само” по Јосипу Брозу Титу и шахисти Светозару Глигорићу!