Културна политика | |||
“Превазиђена” ћирилица, а о језику да и не говоримо |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 27. мај 2013. | |
Ова и слична питања испитаника су стављала у замишљену а не стварну ситуацију, и он је онда одговарао углавном онако како је претпостављао да би се понашао у случају да се у њој заиста нађе, те се такви подаци морају примати са приличном резервом. Међутим, једно питање анкете било је сасвим одређено и није остављало места претпоставкама и замишљању “шта би би било кад би било”. Од испитаника се тражило да одговоре да ли пишу ћирилицом. Не да ли бисте писали, већ да ли пишете? Нажалост, као што се и могло очекивати, одговори су недвосмислено и по ко зна који пут указали на забрињавајуће стање у коме се српско писмо већ поодавно налази, а које се још и непрестано погоршава. На ово питање свега је 16 посто испитаника одговорило потврдно, уз напомену да им је врло важно да они пишу и да се пише ћирилицом, јер се тако чува наша традиција. Тридесет шест посто изјавило је да се служи латиницом због посла, али и да кад год може пише ћирилицом, док 38% каже да користи и ћирилицу и латиницу што, такође, може да изазива забринутост, јер много подсећа на ону познату смицалицу из доба братства и јединства кад су противници ћирилице причали како су оба писма равноправна, а писали искључиво латиницом (као, рецимо, Телевизија Београд у првим деценијама постојања). Најзад, десет процената анкетираних неће ни да чује за ћирилицу, онi сматрају да је српско писмо превазиђено. У прилог анкети из месеца априла ове године, неовлашћено и ничим изазван, могу да додам и пример свога школског друга и дугогодишњег пријатеља Младена Ј. Младен има овакав изговор за писање латиницом: његов ћирилични рукопис нико није у стању да прочита! Сем њега, пада ми на памет и један пијачни продавац који ми је на питање због чега је ознаке на својој тезги исписао латиницом одговорио: “Тако ми лакше!”. Да, најзад, поменем и извесну госпођицу из једне невладине организације. Негде деведесетих година прошлог века, она је испред Градске скупштине Београда поставила плакат за скупљање потписа против др Шешеља. Није ми се допало што је текст био написан латиницом, и због тога нисам хтео да се потпишем , већ сам на плакату само додао две речи: “Пишите ћирилицом”, на што је госпођица бесно просиктала: “Ви сте расиста!” Но да се вратимо поменутом истраживању. Чини ми се да је бар овој групи од 120 испитаника (10% од укупног броја) требало поставити и питање о српском језику, односно, сматрају ли да је и он застарео и превазиђен и како гледају на његово “осавремењавање” најездом страних, углавном енглеских речи и израза у његову лексику као стори, аутлет, пачворк, шопинг, вау, сејл, дисконт, тренд, лајковање, спиновање, даунлоудовање, тендер, самит, шер, имејл, кликни, апдејтуј се и безбројни други... Србоинглиш је у пуном замаху на сваком кораку. Нека будућа анкета свакако би морала да потражи одговоре на питање како се односимо према сопственом језику,тачније колико га трпимо, јер, како је кренуло, све су већи изгледи да ће у некој не тако далекој будућности Срби потпуно запустити свој језик и прећи на енглески. Пре много година, приликом краћег боравка у Канади, упознао сам се са једним црнцем, наставником са Барбадоса. Разговарали смо на енглеском , који је он , бар колико сам ја био у стању да проценим, говорио течно и правилно, само са тешким акцентом. Како сам очигледно био промашио неку лекцију из географије и историје, и нисам много знао о Барбадосу , то сам га упитао који је његов матерњи језик., Он ми је, помало чудећи се моме питању, одговорио да је то енглески, а што је, опет, мене веома зачудило , пошто сам најзад схватио да су наставникови преци “изгубили” свој матерњи језик. Тешко је рећи да ли и српском језику прети исти крај, али разлога за забринутост свакако има. А што се тиче анкете “Политике” и “Фактора” она би вероватно дала још поразнију слику о употреби ћирилице да су на то питање, сем пунолетних испитаника, одговарали и старији основци. Школске године 2011-12. у једној београдској основној школи (о чему је у НСПМ већ било речи), учитељица једног одељења четвртог разреда говорила је ученицима како јој је свеједно којим писмом пишу задатке. Последице њене “толеранције” биле су веома лако уочљиве: од 28 њених ученика ћирилицу је користило само двоје. |