Култура и фискултура

(Глас Српске)

Откако је света и века, оно што се погрешно назива културом, а што је, заправо, уметност, зависило је од мецена.

Некада су то биле племенске поглавице и врачеви, некада мање или више просвећени или непросвећени племићи и владари. После су улогу спонзора делом преузеле модерне државе, делом капиталисти без племићких титула, али са аристократским тежњама, а делом широке народне масе, које су се некада називале публиком, а данас, углавном, тржиштем.

СТАТИРАЊЕ У КУКУРУЗУ

На нашим просторима је, у доба “социјализма са људским ликом”, улогу мецене играла држава, која је, спремајући се да “одумре”, себе волела да зове друштвом.

Такав систем је представљао плодно тле за различите облике цензуре и аутоцензуре, слободоумни људи су били малтретирани на различите начине, али средстава за стваралаштво и живот стваралаца углавном није недостајало.

А када је социјалистичка држава, уместо да “одумре”, неславно погинула, њене убице су, на трагу идеје блаженопочивше баронесе Тачер да друштво не постоји, препоручиле да се уметност, као и све остало, препусти законима тржишта.

Наивнима – у које, поштен да будем, и сам спадам, а тешим се да ми је, због малог броја година које сам имао, ту наивност могуће опростити – идеја је деловала прилично привлачно.

Изађеш на терен, заиграш тржишну утакмицу, па – ком обојци, ком опанци.

Цврц.

Показало се оно што је мудријима од почетка било јасно: да је данашња тржишна утакмица у целини велика превара јер једни и одређују правила игре и играју и суде и приде имају неограничен број бодова предности, а други се, унапред осуђени на пораз, улудо бацакају, трче за лоптом и ломе ноге, свесни или несвесни да статирају у кукурузу.

ПОТЕМКИНОВА СЕЛА

А што се културе, илити уметности тиче – чак и у земљама много већим и много богатијим него што су Србија и Република Српска, постоји свест да им тржиште није ни довољно велико, ни довољно моћно да би му се препустила национална култура. И да ће им се – уколико се држава не умеша и не помогне – комплетан духовни живот претворити у рециклажу англосаксонске масовне културе, бледу копију, дакле, једног прилично сумњивог и прилично отрцаног концепта.

На овим просторима – где је држава, као што рекосмо, убијена, а замениле су је Потемкинова села, та свест не постоји. Или, тачније, не постоји тамо где се одлучује: ни код оних који Потемкиновим селима управљају, ни код већине сељана, дакле, њиховог бирачког тела.

Средства која су српске владе у минулих двадесетак година одвајале за „културу“ била су, тако, скандалозно мала. Знатно мања, чак, него и у околним, „култури“ такође ненаклоњеним селима.

А оно средстава што је за „културу“ одвајано, распоређивано је по аршинима који су установљавани испод жита, по клановском принципу, комбинованом са неписаним и прећутним, а погубним правилима „политичке коректности“.

Резултат: српски културни простор претворен је у полигон којим харају популарне глупости – што је неминовно – али и тупава, „политички коректна“ уметност, коју су делом финансирале невладине организације, задужене да десничарским новцем промовишу лажни левичарски концепт – што је дегутантно – али, делом, и оно што се називало и назива се државом – што је скандалозно.

ЧЕРЧИЛ И СРБИ

Нова власт у Србији је, уместо да, као барем декларативно „патриотскија“ од претходне, покуша да обезбеди пристојније финансирање уметничког стваралаштва и поштенија правила игре, причу о овој области почела мантрањем о „патриотској култури“, што је, у најмању руку, било погрешно формулисано, да би је наставила прављењем спискова неподобних дела и неподобних уметника – што је погубно.

А онда је своју „културну револуцију“ крунисала свођењем ионако комичног издвајања средстава за „културу“ на трагикомичне своте, из чега би се могло закључити да је, будући културом незадовољна, одлучила да је укине.

Формално оправдање: економска криза.

Када је, за време оног рата, у британском парламенту покренута иницијатива да се део средстава намењених култури преусмери у одбрану земље, тадашњи британски премијер Винстон Черчил је питао:

„А шта ћемо онда да бранимо?“

Винстон Черчил је био мудар човек. И – када је у питању његова земља – добронамеран.

Када су у питању неке друге земље, добронамеран није био.

Па је, тако, сараднике који су га упозорили да ће Јосип Броз, ког подржава, у Југославији увести диктатуру, питао:

„А да ли ви намеравате тамо да живите?“

Они који креирају српску „културну политику“, дакле, нису у потпуној колизији са Винстоном Черчилом.

Невоља је само у томе што на сопствену земљу примењују рецепт који је овај нобеловац прописивао туђим територијама.

ФИСКУЛТУРА

Оним што се назива српским културни простором ће, тако, у наредном периоду и даље харати популарне глупости, што је, као што рекосмо, неминовно. И тупава, „политички коректна“ уметност, коју ће финансирати „невладине организације“, задужене да десничарским новцем промовишу лажни левичарски концепт – што је, као што напоменусмо, дегутантно.

Оно што се назива државом, истина је, у финансирању „политички коректне“ уметности неће учествовати. Али, не из патриотских, баш као ни из „патриотских“ разлога. Него зато што неће учествовати у финансирању никакве уметности, илити – како воле да кажу мудросери – „уметности као такве“.

А то ће, опет, много више него „политички коректну“ уметничку екипу, накачену на поменуте фондове, погодити уметнике који нису „политички коректни“.

Док ће, посматрано релативно, дотирана, „политички коректна“ уметност, коју „патриоти“ називају „антипатриотском“, за њихове владавине да оствари готово потпуну доминацију; што, имајући у виду одушевљење „политички коректних“ антинационалиста новом, „патриотском“ владом, нипошто није случајно.

Представници нове српске власти ће, у међувремену, као што су, уосталом, чинили и њихови претходници, да се посвете фискултури.

Што из ложа пратећи спортске активности, што уживајући у чарима масовне културе и њених протагонисткиња.

А ту ће им се, барем када је масовна култура у питању, придружити и представници „политички коректне“ „културне елите“.