Кo je „родно неравноправан”?

Миланка Бркић, председница Градског одбора за културу Новог Сада, одржала је 12. марта 2013. конференцију за медије посвећену стању у култури у Новом Саду. Међу другим темема дотакла се и теме „родне равноправности”. На самом крају конференције гђа Бркић је политички коректно и утилитарно позвала жене да се активније укључе у бављење политиком. Тај позив се може чинити разумљивим имајући у виду да је она једина жена члан Градског већа. Међутим, то је само врх леденог брега. Заронимо испод воде.

1. Ко доминира Градском управом?

Чињенице које је сама гђа Бркић изнела говоре да су заправо мушкарци ти који су у Градској управи „родно неравноправни”. У самом одбору на чијем је она челу ради 13 особа, од тога 84,61% жена, а само 15,38% мушкараца. Не само да жене доминирају у Градским одбору за културу, него и у целокупној Градској управи: њих је ту 60,39%, а мушкараца 39,61%. Жене доминирају и на управним позицијама: начелница (жена) је 60%, а начелника (мушкараца) 40%. Жене доминирају и као њихове заменице: заменица (жена) је такође 60%, а заменика (мушкараца) 40%. Када се узму у обзир све службе у Градској кући види се да у њој потпуно доминирају жене: у њој је запослено 61,65 жена, а свега 38,35% мушкараца. Ко је онда ту „родно неравноправан”?

2. Феминизација администрације

Жене не само да доминирају Градском кућом у Новом Саду него већ одавно доминирају и у другим државним службама и услужним делатностима: библиотекарству, здравству, апотекарству, банкарству, новинарству, судству, школству и другом чиновништву (заводи, службе, институти…). 

Ако одете у библиотеку, болницу, апотеку, пошту, банку, радио, телевизију, суд, школу и друге јавне установе наићи ћете на прегршт жена. И у војсци и полицији све више се запошљавају жене. И ту по правилу добијају најповлашћеније позиције: у администрацији. За све њих држава је „мајка” – она која им даје стабилне приходе и све друге социоекономске бенефиције. Ако држава заиста жели „родну равноправност” онда би она заправо требало да више запошљава мушкараце.

3. Повлашћеност жена

Србија спада у ред држава са релативно највећим бројем запослених жена у државним службама. Штавише, Србија је држава у којој жене уживају привилегије као у мало којој другој (жене имају краћи радни стаж, повлашћени обрачун старосне и инвалидске пензије, повлашћен статус у изборном поступку, породиљска одсуства су међу најдужима на свету…). Све те и друге повластице будно бране многобројнe владинe феминистичкe установе (заводи, одбори, секретаријати, управе…). Супротно популарној предрасуди, Србија није дискриминаторна према женама, него им штавише даје многе повластице.

4. Зашто има мање политичарки?

Гђа Бркић је апеловала на жене да се више баве политиком. Зашто и поред свих апела жене то избегавају? Одговор на то питање може се чинити сложеним, али можда то и није; можда је он једноставан и парадоксалан: такве позиције нису заправо толико погодне. Наиме, високе политичке позиције подложне су лакој смењивости: чим једна политичка партија дође на власт такви функционери се смењују. А свако смењивање доноси стрес. Не само да је стресно бити смењен, него је стресно до такве позиције и доћи. Да бисте дошли на високу позицију, потребно је пуно политичког надметања – пуно свађи и препирки, а то доноси стрес. Високе позиције нису толико повољне колико се чине на први поглед. Када их жене избегавају, оне заправо чине једну разумну ствар.

Као што пример Градске куће показује, жене доминирају у средњем управљачком слоју који је много постојанији: смењивање је ретко и не зависи толико од политичких стихија. Жене доминирају у позицијама које су социоекономски и психички повлашћене. Оне рационално избегавају стресне и рискантне позиције.

5. Закључак

Зашто има мање жена које се баве политиком? Одговор на то питање је сложен, али се може свести на рационалну одлуку жена да избегавају она занимања која захтевају конфликте и свађе. Бити политичар свуда – а поготово код нас – захтева свађалачки менталитет: бити упоран у критиковању и трпљењу критике. Жене не чине ништа неразумно када избегавају такве професије. Oне поступају мудро када се држе оних послова који су физички и психички удобнији.

Мушкарци – припадници тобоже доминантног „рода” – доминирају у оним професијама које изискују велики стрес и ризик. Резултат свега тога је тај да они чешће постају инвалиди и краће живе. Ко је онда „родно неравноправан” и коме заправо треба „родна равноправност”?