Сведоци смо тога да је често, и по правилу, реч о стихијској импровизацији и недостатку осећаја за реални културни и друштвени живот. И, што је још важније, на који начин та таква крња културна политика стиче легитимитет.

Општа констатација: “Какви су нам медији, таква нам је култура”, само је позна реминисценција платоновски легитимисане корелације.

Реч није о реформи језика каква је била она Вука Караџића; није, у питању ни реформа попут бољшевичке у Русији и Ататуркове у Турској, како она нема везе нити са граматиком, нити са правописом, већ је у питању превредновање културних вредности.

Осокољенo вишегодишњим симболичким успехом политизације фестивала, идеолошко крило НВО сектора видело је добру шансу да своје идеје пласира кроз „мит о Егзиту“ и послужи актуелној камапањи „сребренизације Србије“.

Ово није само покушај бацања новог светла на једно од најбољих дела наше драмске књижевности. Ово је помало и прича о нашим очевима за које смо касно схватили колико су нам одани и које смо касно почели да уважавамо.