Наставник је некако постао сметња која се испречила детету на путу ка добрим оценама и који, када критикује детово понашање, квари слику коју родитељ има о себи као добром и успешном васпитачу.

А надасве ми се допала изјава г. Верана да треба „славити живот“, не само зато што почиње време слава, већ и зато што сам га замислила као „виолинисту на крову“ са инкубатором у рукама, односно са инкубатором у једној, а најављеним хуманитарним респиратором у другој руци.

На плакату једна рука показује симбол мушког полног органа другој руци која има три раширена прста, што је постао неформални српски симбол. Како да се осећам поводом тога, с обзиром на то да сам Србин и то у Србији, а ово је филм српске филмске елите?

Данас ова фотографија више уопште не представља осуђивање појединаца. Она је постала слика о историји и сећању. Као слика једног катаклизмичног историјског тренутка, она је ухватила нешто истинито што карактерише све историјске тренутке.

Да у Немачкој не постоји нови политички хуманизам, него само царство политичке нужности, доказ је однос њихових главаша према српским жртвама немачке војне неурозе и психозе у двадесетом веку.

Коме Панчић мисли да се руга у лице овим незаборавним текстом? Откуд му идеја да равноправност народа може да произведе бесмислице које ћемо поштовати и дискриминацију пред којом ћемо жмурети?

Питање о улози интелектуалца у свету, о његовом позиву и одговорностима, у том смислу није неко изоловано „академско питање“, које првенствено треба да побуди интересовање „научне јавности“, већ питање које се битно тиче људског умног интереса.

Ово ружење дечјег света говори нам да за специјално васпитање у Србији није задужен само Јелко Кацин. Изван чисте политике постоји неосвојен простор капиталистичког система вредности, необичне аксиологије имуне на дугу традицију.

Истина је да је Законом о информисању предвиђено повлачење државе, али је истина и да је прелазак медија у приватно власништво у многим случајевима довео до великог пада квалитета информисања. Због свега тога је потребно узети у обзир реално стање и избалансирати интересе.

Након Другог светског рата држава је национализовала имовину др Арчибалда Рајса. Вила Добро поље је постала дечији диспанзер, а затим су се 1963. године у њу уселили станари. Објекат је данас заштићено културно добро града Београда