субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Mоже ли Универзитет у Mитровици преживети бриселско самоубиство Србије на Косову и Метохији?
Културна политика

Mоже ли Универзитет у Mитровици преживети бриселско самоубиство Србије на Косову и Метохији?

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Аксентијевић   
уторак, 04. јун 2013.

Бурна је и тегобна судбина Универзитета у Приштини насталог почетком шездесетих година прошлог века са првим факултетима које је на просторима Косова и Метохије основала Република Србија. Од оснивања првих факултета пре више од пола века, све до данашњих дана, Универзитет у Приштини делио је новију судбину наше државе и српског народа на просторима Косова и Метохије.

Након политичких и уставних промена 1971. године, којима је Србија уставно-правно обогаљена, Универзитет у Приштини је нагло и брутално албанизован и претворен у језгро албанског сецесистичког покрета. Узалуд су студенти и један број професора са наставе на српском језику указивали на бујање албанског сецесионизма на Универзитету и систематско потискивање свега што је српско на њему.

Епилог те борбе за равноправност српске и албанске наставе и положаја српских и албанских студената, био је кривично и идеолошко санкционисање истакнутих вођа тог бунта, њихово проглашавање ''српским националистима'' и маргинализовање српске наставе, која је све више, постајала само декор албанизованог универзитета.

Универзитет у Приштини постао је стожер албанског сецесионистичког покрета у Брозовој и пост-Брозовој Југославији; нека врста логистичке базе у којој су организоване бројне и најзначајније активности на остваривању кључног циља – сецесије Косова и Метохије.

Препознајући симболички и суштински значај Универзитета за ''албанску националну ствар'', политички прваци косовскометохијских Aлбанаца, свестрано и систематски су радили на подизању универзитетског кадра и омасовљавању студентске популације, пружајући му обилату буџетску подршку као и ''политички кишобран'', уточиште за несметано разарајуће деловање по српске националне интересе на Косову и Метохији.

Привремене и принудне државне мере, уведене 1990. године, дале су резултата у погледу васпостављања наставе на српском језику, али нису имале прави одговор на општи бојкот наставника, сарадника и студената албанске националности. Напротив, албански сецесионистички покрет, који је тада већ у значајној мери интернационализовао ''питање Косова'', веома вешто је искористио државне мере на Универзитету, додатно хомогенизујући, албанску универзитетску заједницу, коју је ''преселио'' у приватне куће на периферији Приштине, приказујући тако креирану стварност додатним доказом о ''образовном апартхејду'' Mилошевићевог режима.

Ондашњи режим, без суштинског демократског легитимитета, немајући државотворну визију у решавању албанског питања на Косову и Метохији, није издржао притисак међународних спонзора албанског сецесионистичког покрета, и непосредно пред почетак НАТО агресије на СРЈ, путем познатог ''споразума 3+3'', практично је легализовао албански сепаратистички универзитет под крововима званичног (државног) Универзитета у Приштини. Рат је ипак онемогућио потпуно спровођење овог погубног споразума који је, и буквално, показао да се на питању универзитета ''ломи'' суштинско, државно питање на Косову и Метохији.

Током јуна и јула месеца 1999. године, Универзитет у Приштини доживео судбину свих државних и јавних институција Републике Србије у Приштини. Његови наставници, сарадници, запослени и студенти, прогнани су са Косова и Метохије а многи су и страдали од руку албанских терориста. Расути којекуде по централној Србији, факултети Универзитета у Приштини сабрали су се 2002. године на северу Косова и Метохије, са привременим седиштем у Косовској Митровици, у којој се, већина од укупно дест факултета овог универзитета налази и данас. Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици делује у изузетно отежаним околностима, често без елементарних услуга (струје, грејања, воде), као ''подстанар'' у ненаменским, чак и подрумским и монтажним објектима, уз минималне просторне и техничке услове, високе безбедносне ризике по студенте и запослене.

Још су свежа сећања са колико су упорности, пожртвовања и довијања, у условима насилног запоседања ''административних прелаза'' на северу Косова и Метохије јединица НАТО-пакта ради пружања логистике специјалној полицији албанских сецесиониста, по цичи зими, снегу и леду, студенти и наставници Универзитета успевали да у тим невероватним околностима, одрже редовност свих наставних активности, долазећи и пролазећи шумским стазама и богазама кроз превоје Копаоника и Рогозне...

Па ипак, Универзитет у Приштини успео је да се одржи и очува, да сачува, па чак и ојача наставни кадар, да задржи студентску заједницу на окупу, која данас броји око 10 000 студената, да буде стожер српске младости и будућности не само на северу Косова и Метохије. Тешко да би у таквим околностима успевао да преживи и много јачи и организованији универзитетски организам у Србији; готово ирационална вера и борба, осећање да се на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, учи и живи оно што се не може учити и живети ни на једном другом универзитету у Србији, одржали су га до данашњих дана.

То осећање и вера да се учењем, радом и живљењем на овом универзитету, учи како се воли и брани отаџбина, ових дана заменила је брига и узнемиреност. Сенке егзодуса као да се опет злослутно надвијају у ово време насилног ''имплементирања'' бриселске срамоте. Српском универзитету тим срамним документом намењена је судбина свих српских институција на тлу Косова и Метохије чији је оснивач Република Србија – тзв. мирна реинтеграција, односно утапање у ''правни поредак'' тзв. републике косово.

Министар просвете Жарко Обрадовић недавно је у посети Универзитету у Косовској Митровици изјавио, између осталог, да: ''не треба да отварамо питања која не отварају у Европи и да ми постављамо питање судбине Универзитета које не постављају други. Ако то питање дође на дневни ред, онда ћемо заједно тражити решења и видети шта је за нас прихватљиво и могуће и шта је европска и светска пракса по том питању”.

Да ли је могуће да mинистар мисли да ико нормалан може да (му) верује да ''питање Универзитета није постављено на дневни ред'' иако је у Бриселу постављено питање државе Србије и СВИХ њених институција на Косову и Метохији? Чак и када би му неки лакомислено поверовали, могли би већ сада да наслуте како би то јуначни двојац Вучић-Дачић, ''кад дође време'', нашао ''прихватљива решења у складу са европском и светском праксом''. Једнако онако како су ономад, у складу са европским и светским диктатом, предали и последњи остатак српске државе на Косову и Метохији, у руке албанским косовско-метохијским сецесионистима, а преостали српски народ препустили терору ''институција'' самозване ''републике Косово''.

Узгред, за албанске сецесионистичке власти, сви Срби са севера Косова и Метохије, сви студенти и сви запослени на Универзитету су подложни кривичном прогону, ако ништа друго, а оно због ''илегалног прелаза државне границе Косова'', кроз превоје Рогозне, Копаоника и знане и незнане стазе и богазе.

Оно што актуелне власти Србије, у слуганском слепилу за ''датумом'', нису желеле да схвате – да је Универзитет парадигма државе на Косову и Метохији, сецесионистичке албанске власти у Приштини никада нису ни заборављале. У науму да ову кључну државну и националну институцију Србије ставе под своју ''управу'' и поново јој намене судбину тихог нестајања, помогле су му нико други до власти Републике Србије.

Српска јавност уопште, па тиме и академска, сем часних изузетака, није испољила значајнију солидарност са, без преседана, прогнаним универзитетским институцијама и његовом академском заједницом из Приштине 1999. године, нити то чини и сада, када је известан још гори епилог – њихово нестајање. Слика је то и прилика генералног односа нашег друштва, преумљеног зависним и ''независним медијима'', према националном питању уопште и нарочито према проблемима Срба на Косову и Метохији.

Срамном бриселском чину претходило је вишегодишње припремање јавности Србије, која је убеђивана да на Косову и Метохији и нема честитих Срба, да су сви они или криминалци или паразитски зомбији, да тамо и нема институција Републике Србије, да су оне виртуелне, а да су једино реални балвани...

После свега, да ли је сва борба и жртва била узалудна и да ли се вреди и даље борити? Сваки честити разлог вредан је борбе. Макар се он свео на то на коју ћемо се страну историје уписати. Са уверењем да ће из тог зрна отпора исклијати победа, ових дана, група наставника и сарадника на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, основала је Одбор за одбрану и опстанак Универзитета у правном и образовном систему Републике Србије. Њих и Србе, који својим судбинама и зубима држе то мало Србије што је још преостало на Косову и Метохији, не остављајмо саме, јер, они су једина залога духовног здравља читаве нације.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер