Kud plovi ovaj brod

Juče Gruzija, danas Ukrajina, a sutra ko zna koja bivša sovjetska republika može biti iskorištena (a onda ako treba i žrtvovana jer male zemlje, sluškinje moćnih, i postoje da bi bile kolateralna šteta u nadmetanju i konfrontaciji moćnih) za provociranje i svojevrsno iscrpljivanje, a zatim i stvaranje haosa unutar Ruske Federacije uz pomoć pete ili pak „šeste kolone“. One, koja je prikrivena, ali i najopasnija, kako bi se ovladalo neiscrpnim sibirskim izvorima energenata i ruda, preko potrebnih industriji Zapada.

Ako smo naivno verovali, u vreme hladnog rata, da je u pitanju borba dva ideološka sistema, socijalizma i kapitalizma, za prevlast, danas je „car go“. „Ogolila“ ga je, između ostalih, i Madlen Olbrajt izjavom da Rusija gospodari nepravedno velikom teritorijom i resursima koji su potrebni drugim zemljama. Jasan je bio svojevremeno i bivši ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele, izjavivši da se pristup nemačke industrije sirovinama i tržištima mora osigurati ako je potrebno i oružjem.

Propaganda zapadnih medija o namerama Rusije za restauraciju SSSR i imperijalne ambicije Putina, kao pretnja bezbednosti ruskim susedima, ne može da sakrije prave planove Zapada, u prvom redu SAD, za dominacijom u širim svetskim razmerama, a na tom putu im smeta danas Rusija, a uskoro i Kina. Sa ostalima će nekako izaći na kraj kada „završi posao“ sa ova dva vojna i ekonomska džina.

Ovladavanje sve oskudnijim svetskim neobnovljivim resursima postaje opsesija izopačenih umova u neformalnim, ali dobro organizovanim tajnim društvima na Zapadu, koja raspolažu ogromnim finansijskim sredstvima i uticajima u vladama većine zemalja sveta. Razna tajna udruženja (Iluminati, Masoni, Lobanja i krv, Rozenkrojceri, Protokol sionskih mudraca, Templari, Bilderbeg grupa, Trilaterala), prema informacijama koje cure upravo iz redova njihovih „insajdera“, ozbiljno se bave pitanjem osiromašenja resursa planete, sa jedne, i sve većim demografskim bumom u siromašnim zemljama sveta, na drugoj strani, i kako uskladiti ove dve, kako smatraju, nepomirljive stvari.

Kako uspostaviti ravnotežu između ova dva faktora, bavi se i tzv. teorija „zlatne milijarde“, prema kojoj planeta zemlja u dvadeset drugom veku može obezbediti blagostanje samo jednoj milijardi ljudi. Tu milijardu treba da sačinjavaju zna se ko - najbogatiji, najmoćniji iz redova onih koji baštine „vrednosti zapadne civilizacije“. Šta ukoliko nauka i tehnološki razvoj ne stvore uslove za preseljenje nekoliko milijardi ljudi negde u kosmos? Da li i kakve planove imaju bolesni umovi najmoćnijih i najbogatijih ljudi sveta iz ovih tajnih društava i šta možemo očekivati narednih decenija ovog stoleća da bi se realizovala ideja te „zlatne milijarde“?

Da li se neki odgovor na ovaj pakleni plan „zlatne milijarde“ može prozreti u izjavi nemačkog funkcionera iz redova socijaldemokrata i dugogodišnjeg komesara EU za proširenje Gintera Ferlojgena kada kaže: „Ako razvijemo siromašne zemlje, odnosno ukoliko se same razviju i dostignu životni standard Amerikanaca, Japanaca i Nemaca ... ekonomski sistem biće preopterećen i to vrlo brzo. Ako milijarda Kineza budu imale isti broj automobila, klima uređaja, frižidera, TV i komunikacionih sistema koliko imaju Amerikanci, to zemljina kugla neće moći da izdrži“. Izjava, od koje se koža ježi i kosa diže na glavi. A, kako mislite, gospodine Ferlojgen, da rešite taj „problem“? Šta nameravate da uradite sa milijardama ljudi koji sada nemaju standard kakav ima mali broj ljudi na Zapadu? Ratovi, bioterorizam, glad, poplave, cunami, zemljotresi, GMO hrana?

U ovladavanju resursima u ekonomski nerazvijenim delovima sveta i porobljavanju naroda u vreme kolonijalnih osvajanja obe Amerike, delova Azije, Australije i posebno Afrike, pored grube sile, kao perfidnije i uspešnije sredstvo, koje su upotrebljavale kolonijalne sile u sprezi sa katoličkom crkvom, bila je i Biblija. Nobelovac iz Južne Afrike, Mandelin saborac u rušenju najcrnjeg političkog sistema - aparthejda, Dezmond Tutu, kaže; „Kada su evropski misionari došli u Afriku, sa biblijom u ruci, rekli su nam: zatvorite oči i molimo se zajedno. Kada smo otvorili oči, Biblija je bila u našim rukama, a naša zemlja u njihovom posedu“.

„Vreme biblije“ je na svu sreću prošlo. Opljačkani i porobljeni narodi su izdejstvovali nekakvu, uslovno rečeno, političku nezavisnost, koju su im kolonijalisti, negde silom negde milom, prepustili kao svojevrsni politički balastke, ali i dalje uz pomoć domaće potkupljene i korumpirane „elite“, školovane upravo na zapadu, zadržali sve poluge ekonomske moći. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond svojim šablonskim „strukturnim reformama“ i „fiskalnim konsolidacijama“ (zvuči li nam to poznato?), kreditima i „sporazumima iz predostrožnosti“ zakovali su siromaštvo ovih zemalja na duži rok.

Kreatori i promoteri „Novog svetskog poretka“ imaju veliki arsenal mera na raspolaganju za realizaciju svog zamišljenog projekta ovladavanja svetom, počev od medijske anestezije javnog mnjenja, preko neoliberalnog koncepta ekonomskog razvoja, svemogućeg tržišta, nametanja, čak i uz pomoć organizacija iz sistema Ujedinjenih nacija, principa ravnopravne ekonomske saradnje nejednako razvijenih partnera (čitaj: ekspolatacije siromašnih od strane bogatih zemalja), pljačkaških privatizacija, ovladavanja bankarskim sistemima i tržištima nerazvijenih zemalja, tranzicijom (čega u šta), korumpiranjem političkih i državnih elita, ucenjivanjima. A, kada sve to ne pomogne, stupa na scenu vojna sila uklanjanjem „diktatora“ sa vlasti, izazivanjm građanskih ratova, humanitarnim intervencijama, optuživanjima za posedovanje oružja za masovno uništenje. Da ne bi izgubio smisao postojanja, naći će se mesta i NATO-u.

Globalna upravljačka elita, svetska vlada u senci „Novog svetskog poretka“, jeste nedemokratska, iako su im puna usta demokratije i ljudskih prva, jer nije verifikovana na izborima. Ona izborna, u mnogim zemljama, igra na njihovu muziku.

Pojedini, još usamljeni, glasovi iz Afrike, eto počinju da sumnjiče „belog čoveka“ da ih polako istrebljuje raznim virusima i prouzrokovačima raznih bolesti. Dr Nana Kvame iz Gane, na primer, kaže da je priča o epidemiji ebole u Africi velika prevara, jer je Zapad opsednut depopulacijom Afrike. Postoji sumnja da vakcina ebole, koju nameću moćne farmaceutske kuće, a kojoj se odupire crnačko stanovništvo, ima za cilj da uvede trupe NATO u Afriku i da, pod vidom borbe protiv ebole, zagospodare velikim resursima, ponajviše naftom i dijamanatima. Američki profesor Kiril Broderik, kako izveštava Dejli obzerver iz Monrovije, u pismu građanima sveta, upozorava da je ebola genetski moedifikovan organizam i da je njegovo testiranje vršeno tajno na ljudima upravo u Africi. Navodi i spisak institucija koje se tim bave, između ostalih i Medicinski institut Pentagona za infektivne bolesti, kako kaže, poznati centar za biološko ratovanje, sa sedištem u Fort Detrik-u, Merilend.

Potpredsednik Zimbabvea DŽ. Nkomo, prilikom sahrane sina, koji je umro od AIDS-a krajem devedesetih godina prošlog veka, zarekao se na njegovom grobu da nikada neće progovoriti nijednu reč na engleskom jeziku jer tvrdi da je virus AIDS-a u Afriku uneo beli čovek, kao rezultat eksperimentisanja ovim opasnim virusom u svrhu bioterorizma, koji se otrgao upravo u džunglama Afrike.

Kuda plovi ovaj brod, planeta Zemlja, na koji je ukrcano 6-7 milijardi ljudi? Da li će potonuti čak i sa onih 1.000 najbogatijih koji raspolažu bogatstvom većim od imetka dve i po milijarde siromašnih? Da li će biti stradalnici i onih jedan posto najbogatijih u Americi u čije džepove se sliva 95 posto ukupno novoostvarene vrednosti te zemlje? Čemu toliki nuklearni arsenal čiji je samo jedan manji deo u stanju da uništi kompletan živi svet na zemaljskoj kugli? Hoće li se drznuti neki manijak da jednog dana pritisne dugme? Šta je danas svetu potrebnije, možda i od „hleba i od vode“? Jesu li to mirovni pokreti u celom svetu i konačno spoznaja da čovek čoveku ne bude vuk, već čovek. Da živimo u miru, pametno koristimo preostale resurse koje nam daje majčica zemlja i da ostvareno delimo pravedno, bez eksploatacije. Utopija? Možda, a šta je alternativa?

„Stara dama“ Evropa, počev od stare Grčke, kolevke demokratije, preko Rimskog carstva, centra humanizma i renesanse, Pariske komune, sve do Drugog svetskog rata, bila je na svojevrstan način „centar sveta“. Baštinila je najveći progres u mnogim segmentima života, ali je bila i uzročnik dva svetska rata sa ogromnim ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima. Upravo zbog tih ratova, zbog nejedinstva, imperijalnih ambicija, sukoba ideologija i suludih ambicija nekih lidera da njihova arijevska rasa ovlada svetom, izgubila je primat u međunarodnim odnosima, što su iskoristili predstavnici prekookeanskog tzv. „Novog sveta“, sa uverenjem da su sad oni predodređeni da budu kreatori „Novog svetskog poretka“ sa „tapijom“ na globalno vođstvo u globalizovanom svetu, ne birajući sredstva da ostvare hegemoniju na celoj planeti.

Dvadeset prvi vek, vidi se to čak ovih prvih decenija, donosi novi raspored snaga i moći na globalnoj političkoj, ekonomskoj i vojnoj ravni. Ruši se unipolarni svet. Stupaju na svetsku pozornicu Kina, ekonomski džin, Putinova Rusija, vojna velesila, zemlje BRIKS-a. Njihov cilj i poruka svetu je: utakmica u ravnopravnoj saradnji - da, konfrontacija - ne.

Evropa traži sebe i svoje mesto u svetskim odnosima. Bojim se pogrešno, i to u dva pravca. Prvo, „šlepa“ se uz SAD i nikako da se oslobodi njenog tutorstva. Drugo, srušila je jednu „gvozdenu zavesu“ a sada, konfrontirajući se, na svoju štetu, sa Rusijom, stvara drugu. Ovakva „Nemačka Evropa“ sa ovakvom Evropskom unijom, naslonjena na SAD i u konfrontaciji sa moćnim susedom, neodvojivim delom Evrope, Rusijom, nije ono što želi najveći deo njenih žitelja. Evropa će naći sebe, povratiti svoj uticaj i mesto u svetskim razmerama tek kada vizionarsku ideju velikog francuskog državnika De Gola „Evropa od Atlantika do Urala“ proširi do Vladivostoka, što je uveren sam prihvatljivo i za Rusiju i u obostranom je interesu. Tek takva Evropa, u svestranoj saradnji sa Rusijom, oslobođena tutorstva Vašingtona, miroljubiva i otvorena za ravnopravnu saradnju sa ostatkom sveta, ima šansu da povrati svoju staru slavu iz najboljih dana njene mladosti i postane odlučujući faktor mira i saradnje u svetu. „Slučaj Ukrajina“, kao evropski problem, koji joj je nametnut sa strane, je test koji Evropa i Rusija, bez mešanja sa strane, moraju da polože, u sopstvenom interesu i na dobrobit i mir u svetu.