Хвала лепо, ништа нам не треба, нећете копати. "Поглед из шуме" - једна лаичка филмска критика

5. фебруара 2025. године премијерно је приказан, у Европском парламенту у Бриселу, документарни филм „Не у мојој земљи-литијумска дилема у Србији“, редитеља Стајн ван Барлеа. Главни „глумац“ је извесни Петер Том Џонс (у даљем тексту: ПТЈ), директор Института за одрживе метале и минерале, на католичком универзитету Лувен (у даљем тексту: КУЛ), најстаријем у Белгији, који је основан 1425 године. Поред дуге традиције и позиције међу сто најбољих универзитета на свету, КУЛ је познат по неупитној подршци LBGTQQ+ заједници, џендер студијама и Украјини, у текућем сукобу са Русијом, у чему се истиче агилни ректор Лук Селс. Заставе дугиних боја и Украјине радосно се вијоре на зградама универзитета, у Бриселу, као и широм поносне државе Белгије.

„Рио Тинто“ је представљен као друштвено одговорна компанија, која више од 150 година експлоатише бакар, гвожђе и злато, широм планете. Није поменуто да су оставили стотине милиона тона токсичне јаловине, уништене екосистеме, здравствено и економски деградиране локалне заједнице. Чудним стицајем околности, дошло је и до два грађанска рата, са хиљадама жртава, који су вођени између локалног становништва и полицијско-војних формација, управо због рударских активности. Наравно, „Рио Тинто“ је увек имао најбоље намере, усмерене на борбу против климатских промена, развој локалних економија, декарбонизацију и енергетску транзицију, али се некако волшебно провлачи и малтертирање запослених, раширено сексуално насиље према женама, и да не буде све тако црно, велика глобална подршка промоцији хомосексуализма.

 ПТЈ је констатовао да Србија има највеће резерве литијума у Европи (нетачно), игноришући чињеницу да су немачке резерве неупоредиво богатије

Пратећи не баш оригиналан, помало предвидив и досадан ток филма, засметао ми је неправилан изговор наратора, који је моју родну Лозницу преименовао у „Лозника“, док је Јадар претворио у „Џадар“. ПТЈ је могао да ангажује лектора, што није тако скупо, и покаже мало више поштовања према српском језику и култури. ПТЈ је представљен као “експерт за климу“ (не знам на основу којих референци) и „научник за животну средину“, што је још чудније, јер се до сада бавио металургијом, иако је дипломирао хемију. Филм почиње кратким приказом летошњих демонстрација против копања литијума (2024), углавном секвенци које кипе од јавно исказаног незадовољства нас Срба (домородаца), који немају разумевања за „узвишену“ борбу против климатских промена, енергетску транзицију и ослобађање од кинеске доминације, која угрожава европске ланце снабдевања, у чему је литијум епохално важан. ПТЈ је констатовао да Србија има највеће резерве литијума у Европи (нетачно), игноришући чињеницу да су немачке резерве неупоредиво богатије. Можда ПТЈ не зна шта се крије испод леда на Гренланду, али очигледно је неко дојавио Доналду Трампу да су тамошње резерве литијума највеће на свету. Геостратег у покушају, ПТЈ је показујући Србију на географској карти (уз констатацију да литијума има од Португала до Финске), изрекао да је проблем што се српски литијум налази на граници Источне Европе и Русије, а то компликује отварање рудника. Искрено, био бих одушевљен да се Србија граничи са Русијом, али то није случај, барем за сада, пошто су се између нас испречиле Бугарска и остатак Украјине. У сваком случају, било би за све нас добро да ПТЈ обнови своје знање из географије или да се више не бави картографским привиђењима.

Док наратор (женски глас) објашњава како су „одговорно рударство и рециклажа важни у борби против климатских промена“, наилази сцена са аеродрома, са све царином и покретним степеницама, у којој се храбри ПТЈ, као фламанско-валонска верзија Индијана Џонса, спрема да полети за далеку и дивљу Србију, уверен да „без метала нема чистих технологија, без којих нема транзиције ка климатској неутралности“. Наравно, ПТЈ не помиње здравствено руиниране локалне заједнице и загађене просторе Конга, Малија, Намибије, Индонезије, Папуе Нове Гвинеје, Намибије или Србије, где се „срећно“ рудари зарад очувања неописиве лепоте швајцарских или данских пејзажа, на пример. И онда мелодрамска сцена у којој ПТЈ среће занесену јадаритску даму, Маријанти Бабић, чија чиста душа не може да разуме прекорне погледе и негодовање Недељичана (Горњих и Доњих). Маријанти је покварила романтичну сцену када је поменула свега 220 ха потребних за пројекат „Јадар“ (нетачно), уместо 2.000 ха и нешто мало више, колико је неопходно за читав рударско-производни комплекс. Маријанти је, у њој својственој оптимистичној варијанти, показала и неки футуристичко-утопијски приказ будућег рудника (на свом таблету), са све обрађеним њивама, као кључни доказ да „око рудника све остаје исто“ и да нема загађења, нити промена у начину живота. Наравно, „кампања против рудника је заснована на дезинформацијама“, како каже Маријанти, због чега појединци (пчелар Владан Јаковљевић) дају изјаве да ће „животима бранити земљу и ако треба и крв ће да падне“. Каква коинциденција, јер и велики уметник Емир Кустурица, недавно рече „да је спреман и живот да жртвује у борби за животну средину“, што је поновио на трибини у организацији студентског пленума Правног факултета (04.03.2025.). Забринута Маријанти објашањава да је увек тако, због чега „праве процену ризика, када излазе на терен“. Заборавила је да помене да је узрок поменутог „ризика“ узнемирење сељана због компанијског „Акционог плана за расељавање“, који је на жалост, спровођен уз тиху подршку српских власти. Не ради се о милитантним исламистима из Моленбека (предграђе Брисела), нити Антверпена, него о мојим земљацима, становницима Србије, из питомих села Јадра и Рађевине. Није поменула планираних 553 ха под депонијама, пуним мишомора и инсектицида, како рече честити проф. Јован Тадић са Универзитета Беркли, нити слегање 850 ха терена услед детонирања 3,5-4 тоне високоразорних експлозива, сваког дана. Радозналом ПТЈ ништа није рекла о препоруци најбољих српских биолога да је оптимална мера заштите живог света да се пројекат уопште не изводи, нити о општенародном бунту децембра 2021. године, због „Закона о експропријацији“ који је омогућавао инвеститорима, да уз помоћ полиције, протерују људе са имања и из кућа. Ипак, наслућујем, некако, да је лукави ПТЈ све ово знао, и онако, белгијски мудро, једноставно прећутао. Представа тече даље, док наратор(ка) објашњава како је литијум велика развојна шанса за Србију, и онда невиђена сцена: ПТЈ (хемичар-металург) задивљено гледа Маријанти (правник), која му са сјајем у очима, усхићено објашњава „како у руди има двоструко више литијума него у осталим европским депозитима, што је довољно за израду батерија за милион електричних возила“.

У наставку, ПТЈ сусреће на улици неименовану мештанку, која је уверена да противници отварања рудника „примају велике паре, јер неће да протестују за џабе“, мада не зна ко их плаћа. ПТЈ је поборници рударења уделио, помало усиљено, и комплимент „да је веома храбра“, а она је несебично поделила сазнања о моралним својствима својих комшија, које нису продале куће и земљиште: „радо би узели паре да им је неко понудио“. На крају, мештанка, уз шеретски осмех, тражи макар чоколаду, јер „сви добијају нешто а ја ништа“. Ипак, чоколаду није добила.

Судбина мојих земљака утемељена је дубоко у простор Јадра и Рађевине, као и сећање на претке, ратнике и сељаке, чије кости и делове опреме налазе и данас на својим њивама

Следи сцена из дрвене кућице, на ливади поред пута у Горњим Недељицама, у којој ПТЈ пита мештане о могућности компромиса, који ће донети новац. Не зна ПТЈ за масакр у Драгинцу и околним селима и зверско убијање 2.950 мештана, по наређењу аустријско-немачког психопате генерала Франца Бемеа у Другом светском рату, спаљивање 95 деце у Коренити, и погубљење 135 деце млађе од 10 година у Цикотама, нити чувену Церску (Јадарску) битку из Првог светског рата, када су Срби разбили аустро-угарску војску и протерали је преко Дрине. Судбина мојих земљака утемељена је дубоко у простор Јадра и Рађевине, као и сећање на претке, ратнике и сељаке, чије кости и делове опреме налазе и данас на својим њивама. Њима су слике прошлих догађаја и људи нераскидиво уткане у садашњост, дају смисао и правац кретања у будућности. То се не мери, нити има везе са новцем, било чим материјалним и опипљивим, а онај ко може да сагледа поља, шумарке, разбацане куће, Цер и Иверак у замагљеној даљини, под блиставим плаветнилом неба изнад звоника цркве Светог Великомученика Георгија у Горњим Недељицама, зна о чему говорим.

Наратор се пита „зашто је толико људи против пројекта упркос очекиваним климатским и економским користима“, при чему не даје одговор на питање које су то користи и ко ће их уживати? Србима сигурно остаје најмање 50 милиона тона отровног отпада, док ће прелепа белгијска провинција остати непромењена, са сељанима који весело машу из цветних дворишта у питомом пејзажу, док спокојна говеда, расе „белгијско плаво“, пасу травицу без тешких метала. Наратор констатује како је пројекат поделило земљу на два дела: за и против пројекта. Међутим, прећуткује да је стотине хиљада људи демонстрирало против, док се присталице пројекта своде на неколико десетина интересно мотивисаних професора и „аналитичара“ опште праксе, као и мали број неупућених појединаца. Чуди се, јер су против пројекта уједињени сељаци, урбани еколози и неизоставни „проруски оријентисани националисти“, што доводи до дилеме „да ли је протест плаћен или није“.

Сетио се ПТЈ и нашег Новака Ђоковића који је подржао право на здрав ваздух и воду, али је одмах затим изразио сумњу у мотиве урбаних еколога и, опет, незаобилазних руских експонената, као да се договарао са ликовима попут Каје Калас, Аналене Бербок, Кира Стармера, Мете Фредриксен и осталих следбеника „Зелене агенде“ и пророчишта у Давосу. ПТЈ је разговарао са елоквентном Јеленом Васиљевић (антрополог), која је схвативши да је њена рационална и аргументована дискусија искоришћена за маркетиншко-пропагандистичке амбиције металурга ПТЈ, тражила повлачење снимљеног прилога. Др Васиљевић је говорила о противљењу руднику, недемократској и нетранспарентној политици владе, лошим искуствима са претходним пројектима, који су проглашавани за „национални интерес“, док ју је ПТЈ одмеравао кроз стиснуте капке, радознало, као искусни продавац рибе са пијаце у Остендеу.

ПТЈ закључује како „Русија држи Србију даље од Европе“, јер је „Рио Тинто“ важна западна компанија

ПТЈ се у наставку филма „храбро“ отиснуо до опасне Лознице, где су снимљени кадрови који указују на сиромаштво и безнађе (улични продавац који је робу изложио на сопственом ауту; пролазник који држи кесу са хлебом). И ко би после тих дирљивих призора могао да се буни против рудника? Следи сцена из лозничке канцеларије компаније „Рио Сава“, са зидом на који су налепљени новински наслови против рудника, где започиње „пинг-понг“ аргументација ПТЈ-Маријанти Бабић: кампања дезинформација организована је под паролом да Србију претварају у рударску колонију Запада (иако је то наслов из бечког листа „Die Presse“, 24.07.2024.); кампања је јако добро организована, сумња се на Русе (опет); помиње се око 70 лажних вести за три месеца и одговори компаније (никада нису дали добар одговор на кључна питања). Помиње се „трговина сумњом“, као манипулативна активност ради заустављања борбе против климатских промена, што производи страх, и наравно, „трговце страхом“, односно, оне који подбуњују народ и шире панику. Наратор се поново враћа на „руски утицај“, а ПТЈ закључује како „Русија држи Србију даље од Европе“, јер је „Рио Тинто“ важна западна компанија. Креативни ПТЈ објашњава да је пројекат представљен као еколошка катастрофа, што је мобилисало велики број политичких чинилаца. Можда, али шта би са противљењем Српске академије наука и Уметности, Академије инжењерских наука Србије, Универзитета у Београду и Нишу?

У наставку слушамо како је Русија играла кључну улогу у организацији првог локалног протеста против пројекта, средином 2020. године, кроз десничарске организације Отаџбина и Двери, чиме је успела да протесте подигне са локалног на национални ниво. Сугерише се да „Москва жели да заустави главну западну компанију, преко које би Србија добила највећу инвестицију у последњих 30 година“, а пројекат би помогао улазак у ЕУ. И онда, као шлаг на јагоде, ПТЈ нам саопштава, у поверењу, „да је информације добио из анонимних извора, а чињеница је да је руски утицај дубоко укорењен у српском друштву“. Каква аргументација, каква уверљивост! Према ПТЈ, Русија је употребила типичну технику хибридног рата, са масивним дезинформацијама, производњом лажних вести, ширењем „теорије завере“. На крају, ПТЈ закључује: „ова техника хибридног рата била је веома успешна, јер се и проевропска опозиција противи што је заиста страшно“. Узгред, призивам у сећање април и септембар 2021. године, када је Александар Јовановић Ћута организовао прве велике скупове на којима се помињао пројекат „Јадар“, где сам био и говорник. Руса није било приликом доношења одлуке о скупу, нити током организације и извођења.

На сцену опет ступа Маријанти, овог пута у варијанти хемичар-аматер, док славодобитно објашњава како се користи податак о коришћењу сумпорне киселине загрејане на 250°C, а у ствари ради се о свега 90°. Наравно, свако може да утврди разлику и кане неколико капи сумпорне киселине угрејане на свега 90°C, ваљда ће деловати као хидрантна крема за руке. У филму се исмева податак о потенцијалу за дневно водоснадевање милиона људи, иако чињенице говоре следеће: рени-бунари у зони Богатића и Шапца, око 30 км низводно од локације рудника, могу да обезбеде количину од 19.500 литара у секунди, што је на дневном нивоу количина од чак 1,68 милијарди литара. Опседнутост Русима поново долази до изражаја, када ПТЈ наводи писање „Wall Street Journal“, у који ваљда нико не сумња.

Следи појављивање министарке Дубравке Ђедовић Хандановић, бивше CNN новинарке, која говори о одрживом рударењу и поштовању еколошких стандарда. Сада већ нестрпљиви ПТЈ иронично говори о квалификацијама да је Србија жртвована зона и нова колонија, помиње „веома чудне протесте“ и неизоставни руски утицај. ПТЈ може да погледа изјаве и радове Марка Гудејла са универзитета Харвард и Дејвида Бојда са универзитета Британска Колумбија, уверен сам да ће му неке ствари бити јасније. Следи самоуверен наступ бивше новинарке CNN која констатује да су српски научници извели погрешне закључке, пишући своје научне радове, тако да и обични људи постављају питања о пројекту. Можда би министарка волела да нико ништа не пита, а рад на који алудира објављен је у једном од најцењенијих светских научних часописа (Scientific Reports), са више од 103 хиљаде прегледа и преузимања, од краја јула 2024. до почетка марта 2025. године.

Кулминацију цинизма ПТЈ исказује у разговору са Драганом Карајичићем из Горњих Недељица. Мештанин изјављује да „верује само нашим експертима“, а ПТЈ додаје: „ваши експерти...неки експерти су једнакији од других...Џорџ Орвел, Животињска фарма“. Ова приземна асоцијација на чувени роман била би смисленија ако би се ПТЈ присетио правих „Људских фарми“, за децу из Конга, која су излагана као експонати усхићеним, лепо обученим белгијским грађанкама и грађанима, што се могло гледати до, не тако давне, 1958. године (Светски сајам у Бриселу).

Најслађе је остављено за крај и први на сцену ступа Чед Блуит (директор „Рио Тинта“ за пројекат Јадар), који објашњава да ће се користити сумпорна киселина, „мање кисела од стомачне киселине“, да нема језера подземне воде и да нема радиоактивности у узорцима. Причао је о ономе што га нико није ни питао, наравно не помињући угрожавање подземних вода на простору Богатића и Шапца, низводно од планираних депонија у Јадру и Рађевини. Можда заиста није знао за саопштење Академије инжењерских наука Србије, из децембра 2021. године, о рудном лежишту уранијума у долини Јадра, што наравно нема везе са узорцима јадарита. Следи појава Немање Микаћа из компаније ElevenEs, који говори о отварању 10.000-20.000 радних места, ланцима вредности, јединственим литијум-гвожђе-фосфор батеријама и климатској неутралности. Међутим, млађани директор не помиње цену коштања губитка екосистемских услуга уништених шума и земљишта, утицаја на здравље људи, очекивану деградацију биодиверзитета и ризик од загађења воде. Следи појава Карлоса Тавареса, бившег директора Стелантис-а, са изјавом: „да се суочавамо са кинеском офанзивом на европско тржиште, а ми из Стелантиса смо спремни за борбу“. Питање је колико је заиста био спреман за борбу, јер је крајем 2024. године напустио компанију у којој је зарадио више од 100 милиона долара (од 2021 до 2024), иако је компанија имала пад профита од 70%, само у 2024. години.

Чак и ПТЈ износи став да Срби не верују ЕУ, са поруком: „Ако вам треба литијум копајте код себе“

Потом наступа Хилдегард Бентеле, која је један од твораца европског документа о критичним минералним ресурсима, са ставом „да смо суперзависни од Кине која увек може да прекине ланце снабдевања“. Чак и ПТЈ износи став да Срби не верују ЕУ, са поруком: „Ако вам треба литијум копајте код себе“. Мудра Хилдегард одговара: “Надам се да Срби разумеју да је ово велика шанса да постану део ланца снабдевања у најважнијем сектору у Европи, аутомобилској индустрији. Ми нудимо велику прилику, мада избор може бити и пољопривреда. Рудник није предуслов за чланство Србије у ЕУ, али то је прилика да се покаже приврженост вредностима које имамо: одржива индустрија, независност од аутократија као што су Кина или Русија“. Дакле, опет ти Руси, али нема одговора на питање зашто не копате у Немачкој и зашто би се Срби супротстављали Кинезима ради ЕУ независности?

У наставку гледамо сцене са скупа у Бриселу и разочарање ПТЈ јер еколошки активисти неће да причају са њим, док држе транспаренте против рударења литијума у Јадру и португалском селу Коваш ду Бароз. Питам се, питам, да није опет малигни руски утицај, или је у питању само одлучност сељака да сачувају своје њиве, шуме, изворе воде и идентитет? И на крају, појављује се Јулија Полисканова, представљена као активиста из цивилног сектора и координатор еколошких организација. Ипак, испоставља се да је Полисканова пореклом из Летоније, политиколог и филолог, мастер енергетике, али и високи ЕУ званичник за проблематику електричних возила, енергетике и животне средине. Она разуме потребу за металима, критикује неодговорност неименованих рударских компанија, али хвали „Рио Тинто“ јер се „труде да раде добро или боље, сарађују са локалним заједницама“. Да се не изостави, Полисканова је заступљена на интернет страници Светског економског форума, дакле има је и у Давосу, симпатичном швајцарском селу које тако радо посећује и председник Србије.

Следи неуверљива појава Шинед Кауфман (извршни директор „Рио Тинта“ за минерале) која жали због пећина Абориџина, али не помиње еколошке трагедије у Бугенвилу, Грасбергу, и Бингам кањону. Тврди да се сада примењују „боља решења за депоније, заштиту вода и да компанија учи на грешкама“. Крај филма је посвећен догађају у етно-ресторану у селу Доња Борина, код Лознице, где је „Рио Сава“ организовала бајковиту презентацију о користима отварања рудника. Наравно, после необавезне приче, ића и пића, нашли су и неколико нових поборника рударења.

Док завршавам осврт на филм, стижу ми вести о подношењу пријаве против Владана Јаковљевића и пет мештана Горњих Недељица, због наводног узнемиравања представника „Рио Сава“. То се некако дешава када компанија тражи од Електропривреде Србије прикључак за електричну енергију, ради потреба будућег рудника, док се у јавности води полемика о неутемељеним, нестручним условима заштите природе, које је издао Завод за заштиту природе Србије. Овај банални, пропагандни филм требало је да нас увери у свеприсутну руску умешаност, нашу моралну „обавезу“ да помогнемо немоћној Европи коју дави окрутна Кина, и крајње искрене намере „Рио Тинта“ да Србији донесе просперитет и укључивање у светске ланце снабдевања.

Хвала лепо, ништа нам не треба, нећете копати, „Рио Тинто“ марш из Србије!

(НСПМ)