Zvižduci sa Oplenca, ili kako je propao pokušaj da se Nikolić, Vučić i Dačić sakriju iza Karađorđa

Sahrana posmrtnih ostataka još četvoro članova kraljevske porodice Karađođević trebalo je, kako je to predsednik Srbije istakao, da bude „ispravljanje strašnog greha“ i još jedan korak ka pomirenju i nacionalnom jedinstvu. Zvižduci i uzvici koji su se čuli ukazali su međutim da jedan strašan greh ne mogu ispraviti oni koji upravo čine drugi, a da jedinstvo i pomirenje među Srbima ne mogu uspostaviti oni koji ga nameću perfidnom silom, koja treba da zakrpi novi rascep koji ti isti „pomiritelji“ izazivaju, i opravda planove za obnovu monarhije i privatne interese bivše kraljevske porodice.

Ceremonija na Oplencu nije zato u javnosti izazvala opšti pijetet prema porodici Karađorđević i kralju Petru Drugom, već je umesto toga napravljen skandal u kome su u prvi plan izronili vika i galama ispred zadužbine Petra Prvog, i drhtavi glas premijera zemaljske Srbije Ivice Dačića, začinjen besnim grimasama i stisnutom pesnicom prestolonaslednika Aleksandra.

Tokom svog govora prisutne je uspeo da smiri Tomislav Nikolić, kome je izgleda ostalo malo autoriteta, koji on međutim uporno kruni neubedljivim balansiranjem između krajnosti srpskog drušva i svetske politike. Predsednik je uspeo da održi govor, u kome se pozvao na pravdu i pravednost i jedinstvo, ali koji je s obzirom na to da je Vlada Srbije usvojila plan sprovođenja briselskog sporazuma, ponovo zvučao šuplje i licemerno, kao što je licemerno izgledala i cela svečanost, koju su vodili kralj bez prestola i zemlje, veliki Šumadinac bez Kosova i Bosne, i premijer kome je odricanjem i od socijalizma i nebeske Srbije ostalo samo da puzi po zemlji, praćen prezirom i svojih nalogodavaca, i kolega u vladi i naroda.

Dačić i Nikolić govorili su posle prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, koji je, kako javljaju mediji, dočekan oduševljenjem, ali je pesnicom upućenom razgalamljenim aktivistima pokreta SNP Naši nesuđeni kralj, koji je više puta ranije pokazivao sklonost da pada u vatru, simbolično poslao poruku ostalim građanima Srbije kako bi to očajnički traženo srpsko jedinstvo trebalo da bude postignuto.  

Na svu sreću, još smo republika, tako da se kraljevih batina za sada ne moramo bojati, ali se svi moramo sa zebnjom zapitati šta nam to iza leđa sprema udružena srpska monarhističko-republikanska papazjanija, koja svakim sledećim potezom dokazuje da nije dostojna ni krune ni poverenja građana.

Na svečanosti na Oplencu nije bilo mesta zviždanju i uzvicima, ali na njoj nije bilo mesta ni za političke govore, ni za pokušaj lične promocije premijera i predsednika Srbije, koji zbog kosovske politike nastoje da iskoriste svaku moguću priliku da svojim biračima pokažu da su i dalje patriote koje vole svoju zemlju, i koji su demagoški pokušali da opravdaju i operu sebe pred grobovima slavnih Karađorđevića. Ipak, i pored već dobro naučene glume, sadašnji srpski lideri kao da više ne veruju ni sami sebi, već po nuždi moraju da idu putem koji su sami izabrali, dok narodu serviraju maglu i prazna ovećanja. Ako im je za utehu, Kosjerić im još uvek veruje, iako je pokušaj da se Nikolić, Vučić i Dačić sakriju iza Karađorđa neslavno propao.