Законски нацрт са снагом покрајинског Статута

Очигледно су биле тачне наше процене о очају аутономашке политике2 која покушава да лобира за статут АПВ по унутрашњости Србије. Врло брзо је постало јасно да нема политичке већине у владајућој коалицији која би подржала војвођански Статут. Ни прелиминарно изјављивање како „окрњени“ Статут „неће бити прихваћен“3 није утицало на јединство ДС по том питању. „Зато је боље признати да смо се мало залетели или да се неко мало затрчао с покрајинским статутом, а затим да хладне главе погледамо формулације, које су озбиљно неуставне, као и да покушамо пронаћи компромисно решење интересу свих грађана Србије“4.

Уствари, политичка воља ДС се поделила по питању „ексклузивних надлежности“5 које Статут „даје“ АП Војводини. Вести које су се низале, показале су да сукоб око Статута није само на релацији Нови Сад – Београд, већ постоји и у самом војвођанском крилу ДС-а, на линији Драгослав Петровић – Душан Елезовић. Ову чињеницу је јавности саопштио шеф СВМ Балинт Пастор6.

Спор није настао само у погледу надлежности, већ и по питању изворних прихода покрајине7. Нема политичке воље ни за покрајинску радиодифузну агенцију, ни за покрајинску агенцију за запошљавање, нити за „низ фондова и агенција“, а ни за „комплетно (покрајинско) образовање“8. Међутим, један од до сада најспорнијих елемената, којим је АП требала да стекне међународни субјективитет или суверенитет, такође ће бити изостављен. Ради се о чињеници да су покрајинске и републичке власти (Пајтић и Цветковић) постигле договор „да се укине право да доноси скупштинске одлуке са снагом закона на својој територији“, да склапа међународне, уместо међурегионалних уговора „и да не оснива представништво у Бриселу“9.

Дакле, Егерешијеве „екскурзије“10 по Србији, на којима је „Србијанцима“ обећавао представљање у Бриселу, показале су се као „обећање лудом радовање“. Дакле и по том питању смо били у праву, баш као и Динко Грухоњић11. Војвођани су се у Србији представили као, у најмању руку, неозбиљни.

Иако је продаја НИС-а Војводини донела „наше новце“, ипак ће буџет бити донет по старом статуту, јер је извесно да нови, колико год и са чиме год „усаглашаван“, неће бити донет пре краја лета. „А да нису за то криви они Србијанци?“ – Не, нису. Нису „Србијанци“ брзељали са Статутом, нити су у њега трпали противуставна и незаконита решења. Нису Србијанци вукли војвођанске политичаре за рукав по србијанским паланкама. Ко је крив? То тачно не знамо, јер се писац нацрта Статута брижљиво сакрио, а ни један војвођански политичар неће да нам каже његово име.

Како изгледа, ствари се коначно развијају у правцу здравог разума. Овог пута, то се види и из једне Пајтићеве формулације. Нацрт закона који треба да уставно стање Војводине прилагоди Статуту, Пајтић је назвао нацртом “Закона о преносу надлежности Војводини“. На ово треба обратити нарочиту пажњу. Не залазећи у могућност да ли републичке надлежности могу бити пренете на покрајину привремено или трајно, употребљена формулација „пренос“ сама по себи већ јасно говори да надлежности не извиру из Статута, већ из Устава. Ово је битно приближавање чињеници да покрајинска власт формално извире из највишег акта Републике Србије, који је и установио АП Војводину.