Za pobednika, ili "samo da ne ostanemo u manjini"?

Pre neki dan dvojica sredovečnih muškaraca i, očigledno, dobrih poznanika, pričaju u tramvaju o izborima za Skupštinu Srbije 16. marta. Nemam ni želju ni nameru da ih prisluškujem, ali oni govore prilično glasno, te ih ja - hteo ne hteo - čujem.

Prvi kaže kako se dvoumi između toga da ne izađe na biralište ili da se, ipak, pojavi i da na listiću precrta sve kandidate. Nema za koga da glasa, svi su političari isti. I svi samo zamajavaju narod praznim obećanjima koja nikad i ne pomišljaju da ispune. Drugi se uglavnom slaže sa prvim, ali dodaje da će on svakako izaći na izbore i glasati za stranku čiji mu se program najviše sviđa. Prvi ga onda pita koja je to stranka, a drugi iz nekog razloga odgovara sasvim tihim glasom, te njeno ime ne čujem. Verovatno je to neka manja stranka, jer prvi začuđeno kaže da će to biti samo uzaludno bačen glas, jer ona nikada neće osvojiti dovoljan broj poslanika koji bi mogli da igraju značajniju ulogu u Skupštini Srbije i pokušaju da se bore za ostvarenje svog programa.  

“Tvoje predviđanje je sasvim tačno. I ja sam znam da stranka ne može da postigne spektakularan rezultat na ovim izborima". "Zašto onda, ipak, hoćeš da glasaš za nju?” “Zato što mi se sviđa njen program”. Prvi, očito, nije zadovoljan odgovorom, ali ništa ne kaže, kao ni posle sledećeg pitanja svog sagovornika: ”Šta bi, po tebi, trebalo da uradim? Da glasam za one za koje se već zna da će imati najviše poslanika, samo da bih se našao na strani pobednika?" Prvi na to ćuti, a nastavak njihovog razgovora nisam čuo, jer su obojica izašla iz tramvaja.

Glasno razmišljanje ove dvojice slučajnih saputnika podsetilo me je na jedan dogođaj od pre nekoliko decenija. U to davnoprošlo vreme radničkog samoupravljanja, na poslu (a često i van radnog vremena) najbliži su mi bili Branko P. i Dragiša B.

Na kraju jedne godine računovodstvo je obavestilo našu radnu jedinicu da je ostvarila popriličan višak koji treba da podeli. Branko, Dragiša i ja nismo kovali nikakvu zaveru u nameri da isprepadamo ostale članove našeg kolektiva i nametnemo im neko svoje rešenje, već smo samo zajedno razmišljali o najpravednijem načinu da se taj višak podeli. To bi se, po nama, najbolje postiglo ocenjujući pojedinačne rezultate rada. A oni su, kako smo zaključili, bili lako i uočljivi i merljivi.

Na kraju našeg razgovora moji dobri i takoreći nerazdvojni drugari Branko P. i Dragiša B. dali su mi zadatak da napišem kratko obrazloženje našeg predloga i da ga sutradan, na sastanku, pročitam članovima radne jedinice.

To sam, razume se, i učinio, ali sam već od prvih rečenica “čuo” ledenu tišinu skoro svih prisutnih. Bilo je odmah jasno da im se (ili bar velikoj većini )predlog nimalo ne sviđa i da će ga “dočekati na nož” . Ubrzo zatim uverio sam se da mi je pretpostavka bila savršeno tačna. Svi koji su se javili za reč jednoglasno su naš predlog “pocepali na froncle” .

Kad je predsedavajući zatim, kao što je i red, stavio predlog na glasanje, ja sam, razume se, podigao ruku. Niko nije sledio moj primer. Čak ni Dragiša B. i Branko P. Beskrajno začuđen, uzalud sam pokušavao da im vidim oči. Njihovi pogledi bili su neprestano okrenuti na drugu stranu.

Predsedavajući je zatim, naslutivši iz rasprave o našem predlogu koje će se rešenje najviše svideti većini, predložio da se višak podeli srazmerno ličnim dohocima, što je bez ikakve rasprave i prihvaćeno.

Lako je zamisliti kako sam se osećao. Jedva sam sačekao kraj sastanka da upitam Branka i Dragišu:

- Pa, dobro, braćo, šta je ovo?

Nije im bilo prijatno moje pitanje, ali su, ipak, smogli snage da objasne svoje ponašanje:

- I sam si video da su svi bili protiv! Šta bi vredelo da smo i mi glasali za tvoj (najednom je postao moj) predlog! Samo bismo ostali u manjini. A to nismo nikako mogli da dopustimo! 

Ne mogu, razume se, da znam hoće li moji slučajni saputnici iz tramvaja na izborima 16. marta postupiti onako kako su rekli. S druge strane, sa prilično izvesnosti mogu da pretpostavim kako će se istog dana na biralištima naći i mnogi sledbenici Branka P. i Dragiše B, koji će glasati za pobednike samo zato što ne mogu sebi da dopuste da ostanu u manjini.