За победника, или "само да не останемо у мањини"?

Пре неки дан двојица средовечних мушкараца и, очигледно, добрих познаника, причају у трамвају о изборима за Скупштину Србије 16. марта. Немам ни жељу ни намеру да их прислушкујем, али они говоре прилично гласно, те их ја - хтео не хтео - чујем.

Први каже како се двоуми између тога да не изађе на биралиште или да се, ипак, појави и да на листићу прецрта све кандидате. Нема за кога да гласа, сви су политичари исти. И сви само замајавају народ празним обећањима која никад и не помишљају да испуне. Други се углавном слаже са првим, али додаје да ће он свакако изаћи на изборе и гласати за странку чији му се програм највише свиђа. Први га онда пита која је то странка, а други из неког разлога одговара сасвим тихим гласом, те њено име не чујем. Вероватно је то нека мања странка, јер први зачуђено каже да ће то бити само узалудно бачен глас, јер она никада неће освојити довољан број посланика који би могли да играју значајнију улогу у Скупштини Србије и покушају да се боре за остварење свог програма.  

“Твоје предвиђање је сасвим тачно. И ја сам знам да странка не може да постигне спектакуларан резултат на овим изборима". "Зашто онда, ипак, хоћеш да гласаш за њу?” “Зато што ми се свиђа њен програм”. Први, очито, није задовољан одговором, али ништа не каже, као ни после следећег питања свог саговорника: ”Шта би, по теби, требало да урадим? Да гласам за оне за које се већ зна да ће имати највише посланика, само да бих се нашао на страни победника?" Први на то ћути, а наставак њиховог разговора нисам чуо, јер су обојица изашла из трамваја.

Гласно размишљање ове двојице случајних сапутника подсетило ме је на један догођај од пре неколико деценија. У то давнопрошло време радничког самоуправљања, на послу (а често и ван радног времена) најближи су ми били Бранко П. и Драгиша Б.

На крају једне године рачуноводство је обавестило нашу радну јединицу да је остварила поприличан вишак који треба да подели. Бранко, Драгиша и ја нисмо ковали никакву заверу у намери да испрепадамо остале чланове нашег колектива и наметнемо им неко своје решење, већ смо само заједно размишљали о најправеднијем начину да се тај вишак подели. То би се, по нама, најбоље постигло оцењујући појединачне резултате рада. А они су, како смо закључили, били лако и уочљиви и мерљиви.

На крају нашег разговора моји добри и такорећи нераздвојни другари Бранко П. и Драгиша Б. дали су ми задатак да напишем кратко образложење нашег предлога и да га сутрадан, на састанку, прочитам члановима радне јединице.

То сам, разуме се, и учинио, али сам већ од првих реченица “чуо” ледену тишину скоро свих присутних. Било је одмах јасно да им се (или бар великој већини )предлог нимало не свиђа и да ће га “дочекати на нож” . Убрзо затим уверио сам се да ми је претпоставка била савршено тачна. Сви који су се јавили за реч једногласно су наш предлог “поцепали на фронцле” .

Кад је председавајући затим, као што је и ред, ставио предлог на гласање, ја сам, разуме се, подигао руку. Нико није следио мој пример. Чак ни Драгиша Б. и Бранко П. Бескрајно зачуђен, узалуд сам покушавао да им видим очи. Њихови погледи били су непрестано окренути на другу страну.

Председавајући је затим, наслутивши из расправе о нашем предлогу које ће се решење највише свидети већини, предложио да се вишак подели сразмерно личним дохоцима, што је без икакве расправе и прихваћено.

Лако је замислити како сам се осећао. Једва сам сачекао крај састанка да упитам Бранка и Драгишу:

- Па, добро, браћо, шта је ово?

Није им било пријатно моје питање, али су, ипак, смогли снаге да објасне своје понашање:

- И сам си видео да су сви били против! Шта би вредело да смо и ми гласали за твој (наједном је постао мој) предлог! Само бисмо остали у мањини. А то нисмо никако могли да допустимо! 

Не могу, разуме се, да знам хоће ли моји случајни сапутници из трамваја на изборима 16. марта поступити онако како су рекли. С друге стране, са прилично извесности могу да претпоставим како ће се истог дана на биралиштима наћи и многи следбеници Бранка П. и Драгише Б, који ће гласати за победнике само зато што не могу себи да допусте да остану у мањини.