Srbija i integracija u EU - sa ili bez Kosova

Prema istraživanjima agencija gotovo dve trećine stanovništva Srbije nije spremno da se odrekne Kosova i Metohije, ukoliko bi to predstavljalo direktni i nedvosmisleni uslov dobijanja statusa kandidata za eventualni ulazak u EU. Gde je budućnost Srbije? Da li ona počiva u evrointegracijama, ili vezivanju za druge strateške partnere poput Kine i Rusije, predstavlja ključno pitanje koje se odnosi na međunarodnu poziciju Srbije. Ali zadržimo se na Evropskoj uniji i njenoj politici prema Srbiji.

Glavni i presudni razlog zašto su građani Srbije skeptični prema evrointegracijama, jesu neprestana i konstantna uslovljavanja koja stižu iz Brisela. Srbija je ispunila svoje obaveze prema Haškom tribunalu, ma šta mi mislili o tome, ali sada je na redu Kosovo i odustajanje od borbe za poziciju i položaj Srba na severu Kosova, za šta se pre svega zalaže Nemačka sa svojim bliskim partnerom SAD. Rusija se drži po strani i ona je Srbiji ostavila mogućnost da sama odlučuje o sopstvenoj sudbini. Međutim, nedefinisani stav Vlade Srbije po pitanju položaja Srba na severu, dodatno komplikuje situaciju. Predsednik Tadić je 23. oktobra u kasnim večernjim satima pregovarao sa delegacijom Srba sa severa Kosova, ali nikakav sporazum nije postignut. Politika predsednika Tadića i Vlade Srbije je da se barikade uklone i da se dozvoli nesmetani prolaz vojnicima KFOR-a i Euleksa.

Međutim, takva politika je više nego čudna, jer s jedne strane Vlada zvanično govori da neće Srbe prepustiti na milost i nemilost prištinskim vlastima a s druge Tadić upravo zahteva od predstavnika Srpskog nacionalnog veća da odustanu od borbe za samoopredeljenje i veću nezavisnost od vlasti u Prištini. Politika Srbije je krajnje nejasna i nedefinisana, jer postoji opasnost ne samo od gubljenja Kosova i Metohije već i nekih drugih regiona Srbije, kao da u Srbiji nije dovoljno gladnih i siromašnih ljudi koji su ostali bez posla usled očajne ekonomske politike. “Tadić je od nas tražio da bude omogućen prolaz i Euleksu i Kforu, ali je za nas neprihvatljivo da Euleks prevozi kosovske carinike i sprovodi Ahtisarijev plan. O tom zahtevu predsednika Tadića moramo da pitamo narod rekao je gospodin Ristić, predstavnik Srba sa severa Kosova u razgovoru sa Tadićem koji je trajao više od četiri i po sata”.[1]

Čelnici Srpskog nacionalnog veća s pravom su kritikovali neodlučan stav Srbije po pitanju sopstvenih građana na severu pokrajine, pri čemu su ocenili da je ponašanje predsednika Tadića u službi sprovođenja naloga Zapada kako bi se u tom delu pokrajine uspostavila albanska vlast.

“To je ključni uslov da EU i SAD aktuelnoj vlasti u Beogradu pruže svesrdnu pomoć u izbornoj borbi za još jedan mandat koji je Borisu Tadiću daleko bitniji od očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije“, ocenjuje Srpsko nacionalno veće. U saopštenju se dodaje da Srbiji, osim zahuktale ekonomske krize i sve većeg broja nezaposlenih, gladnih i beskućnika, prete i namere separatista da je teritorijalno svedu na prostor od Beograda do Stepojevca.[2]

S druge strane, Evropi nije potrebno još jedno potencijalno žarište koje bi se prenelo eventualnim ulaskom Srbije u EU i zato nastoji da vlast Prištine bude sprovedena na čitavoj teritoriji Kosova, što bi podrazumevalo da se srpska Vlada odrekne tih ljudi koji žive na severu i koji očigledno ne žele da dele istu državu sa Prištinom, što je sasvim opravdano. Dakle, ovde primećujemo duple standarde EU. Naime, kada se Srbija trebala deliti svi su poštovali volju albanskog naroda da ne želi da živi u Srbiji, međutim sada kada Srbi nisu spremni da žive sa Albancima u jednoj nezavisnoj državi, Srbija se ucenjuje da odustane od svojih građana i njihovih legitimnih razloga za samoopredeljenjem.

Pitanje koje se postavlja je koliko će Srbija kao država morati da pomera te svoje tzv. crvene linije, preko kojih navodno neće preći, kao uslov da bude primljena u EU. Ponovo moramo da naglasimo da EU ima sopstvene probleme, počevši od dužničke krize u Grčkoj pa do sve slabijeg ekonomskog stanja u Portugaliji i Španiji. Pri svemu ovome ne treba da pominjeno Bugarsku i Rumuniju koje su primljene u EU, prevashodno zbog potrebe NATO da ove zemlje postanu njegove članice.

Dakle, pored nenaziranja rešenja za sever Kosova i Metohije, postoji ogroman problem sa ucenama koje stižu iz Brisela, što je svakome jasno. Srbija se uslovljava da odustane od legitimnih zahteva svojih građana na severu pokrajine, dok se sa druge strane nudi šargarepa u obliku novih investicija i ulaganja u Srbiju. Pri tome se sadašnja vlast uporno poziva na devedesete godine, kao da to nije period koji je ostao za nama i koji treba da pripadne prošlosti. Srbija, stiče se utisak, nikako da se okrene budućnosti i zaštiti svojih vitalnih nacionalnih interesa. U to pre svega uključujemo njen teritorijalni integritet i suverenitet, koji je sve više ugrožen neodlučnom politikom Vlade Srbije i predsednika Tadića.