Србија и интеграција у ЕУ - са или без Косова

Према истраживањима агенција готово две трећине становништва Србије није спремно да се одрекне Косова и Метохије, уколико би то представљало директни и недвосмислени услов добијања статуса кандидата за евентуални улазак у ЕУ. Где је будућност Србије? Да ли она почива у евроинтеграцијама, или везивању за друге стратешке партнере попут Кине и Русије, представља кључно питање које се односи на међународну позицију Србије. Али задржимо се на Европској унији и њеној политици према Србији.

Главни и пресудни разлог зашто су грађани Србије скептични према евроинтеграцијама, јесу непрестана и константна условљавања која стижу из Брисела. Србија је испунила своје обавезе према Хашком трибуналу, ма шта ми мислили о томе, али сада је на реду Косово и одустајање од борбе за позицију и положај Срба на северу Косова, за шта се пре свега залаже Немачка са својим блиским партнером САД. Русија се држи по страни и она је Србији оставила могућност да сама одлучује о сопственој судбини. Међутим, недефинисани став Владе Србије по питању положаја Срба на северу, додатно компликује ситуацију. Председник Тадић је 23. октобра у касним вечерњим сатима преговарао са делегацијом Срба са севера Косова, али никакав споразум није постигнут. Политика председника Тадића и Владе Србије је да се барикаде уклоне и да се дозволи несметани пролаз војницима КФОР-а и Еулекса.

Међутим, таква политика је више него чудна, јер с једне стране Влада званично говори да неће Србе препустити на милост и немилост приштинским властима а с друге Тадић управо захтева од представника Српског националног већа да одустану од борбе за самоопредељење и већу независност од власти у Приштини. Политика Србије је крајње нејасна и недефинисана, јер постоји опасност не само од губљења Косова и Метохије већ и неких других региона Србије, као да у Србији није довољно гладних и сиромашних људи који су остали без посла услед очајне економске политике. “Тадић је од нас тражио да буде омогућен пролаз и Еулексу и Кфору, али је за нас неприхватљиво да Еулекс превози косовске царинике и спроводи Ахтисаријев план. О том захтеву председника Тадића морамо да питамо народ рекао је господин Ристић, представник Срба са севера Косова у разговору са Тадићем који је трајао више од четири и по сата”.[1]

Челници Српског националног већа с правом су критиковали неодлучан став Србије по питању сопствених грађана на северу покрајине, при чему су оценили да је понашање председника Тадића у служби спровођења налога Запада како би се у том делу покрајине успоставила албанска власт.

“То је кључни услов да ЕУ и САД актуелној власти у Београду пруже свесрдну помоћ у изборној борби за још један мандат који је Борису Тадићу далеко битнији од очувања Косова и Метохије у саставу Србије“, оцењује Српско национално веће. У саопштењу се додаје да Србији, осим захуктале економске кризе и све већег броја незапослених, гладних и бескућника, прете и намере сепаратиста да је територијално сведу на простор од Београда до Степојевца.[2]

С друге стране, Европи није потребно још једно потенцијално жариште које би се пренело евентуалним уласком Србије у ЕУ и зато настоји да власт Приштине буде спроведена на читавој територији Косова, што би подразумевало да се српска Влада одрекне тих људи који живе на северу и који очигледно не желе да деле исту државу са Приштином, што је сасвим оправдано. Дакле, овде примећујемо дупле стандарде ЕУ. Наиме, када се Србија требала делити сви су поштовали вољу албанског народа да не жели да живи у Србији, међутим сада када Срби нису спремни да живе са Албанцима у једној независној држави, Србија се уцењује да одустане од својих грађана и њихових легитимних разлога за самоопредељењем.

Питање које се поставља је колико ће Србија као држава морати да помера те своје тзв. црвене линије, преко којих наводно неће прећи, као услов да буде примљена у ЕУ. Поново морамо да нагласимо да ЕУ има сопствене проблеме, почевши од дужничке кризе у Грчкој па до све слабијег економског стања у Португалији и Шпанији. При свему овоме не треба да помињено Бугарску и Румунију које су примљене у ЕУ, превасходно због потребе НАТО да ове земље постану његове чланице.

Дакле, поред неназирања решења за север Косова и Метохије, постоји огроман проблем са уценама које стижу из Брисела, што је свакоме јасно. Србија се условљава да одустане од легитимних захтева својих грађана на северу покрајине, док се са друге стране нуди шаргарепа у облику нових инвестиција и улагања у Србију. При томе се садашња власт упорно позива на деведесете године, као да то није период који је остао за нама и који треба да припадне прошлости. Србија, стиче се утисак, никако да се окрене будућности и заштити својих виталних националних интереса. У то пре свега укључујемо њен територијални интегритет и суверенитет, који је све више угрожен неодлучном политиком Владе Србије и председника Тадића.