Premijer kao nekadašnji portparol

U ovim sudbonosnim ili “sudbonosnim” danima, kada javnost u Srbiji sa svih strana neprestano plaše očekivanim i zloslutnim ishodom pregovora u Briselu, možda je reagovanje predsednika Vlade na poruku Srpske pravoslavne crkve ostalo nedovoljno zapaženo. Uoči jednog od mučnih i jalovih pogađanja u sedištu Evropske unije (održanog 9. aprila), a u trenucima kad su pritisci ucenjivača iz Evropske unije i Stejt departmenta – prema izveštavanjima naših medija, dostizali vrhunac kako bi naterali naše pregovarače da potpišu sporazum “Sve za ništa”, začuo se i glas Srpske pravoslavne crkve. Njegova svetost patrijarh Irinej pozvao je ljude koji vode Srbiju da ne pristanu na unapred smišljen i nametnut “dogovor".

U našoj javnosti bilo je i drugih reakcija na beskrajna preganjanja sa inkvizitorima iz Evropske unije i različitih pristupa načinu rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Javljale su se i vladine i nevladine organizacije i političke stranke: leve, srednje i desne, i pojedinci, i svi su mogli da kažu šta misle i predlože neko rešenje, ali je našeg glavnog pregovarača, izgleda, najviše naljutila poruka Srpske pravoslavne crkve. Iako je i sam, bar tako piše u njegovoj kratkoj biografiji na engleskom jeziku, pripadnik te iste crkve, patrijarhove reči nije razumeo kao dobronamerne i korisne, već, verovatno, kao mešanje duhovnih u posao svetovnih vlasti, te je na njih reagovao osorno i zajedljivo. Čini se da je imao jasnu nameru da patrijarha i Srpsku pravoslavnu crkvu prikaže srpskoj javnosti kao nezrele i nesvesne pravog stanja odnosa u svetu, Srbiji i na Kosovu i Metohiji.

Premijer je, nesumnjivo, najzaposleniji čovek u našoj državi. Neverovatna je energija koja mu omogućuje da obavlja svoje mnogobrojne zadatke. Leti s kraja na kraj sveta, sastaje se sa raznim svetskim političarima, a pronađe i vreme da primi ponekog glumca i sa njim proćaska (Kevina Kostnera, recimo); očigledno je da ne stiže da se čestito odmori i ispava. Sem toga, uz sve redovne dužnosti u vladi, zapalo mu je i mrcvarenje u pregovorima sa nepopustljivim američkim marionetama u Briselu. Nije čudo što mu je u jednom trenutku “pukao film”, samo nije dobro što se to dogodilo baš u reagovanju na poruku Srpske pravoslavne crkve.

Bilo kako bilo, onima koji su slušali premijerov odgovor na patrijarhov savet verovatno se učinilo da se ponovo nalaze u devedesetim godinama prošlog veka. Tada je (tačnije, od 1992. godine), mladi i nadobudni g. Dačić počeo da pliva kroz političke vode, i bio predstavnik za štampu Socijalističke partije Srbije. A njegov istup iz aprila 2013. mnogo je podsetio na njegova nekadašnja obraćanja javnosti, na kojima se odlučno i nemilosrdno obračunavao sa političkim neistomišljenicima i protivnicima svoje partije.

Dobro je i mudro što na premijerove nadmene i sarkastične reči Srpska pravoslavna crkva nije reagovala, a ostalo je nepoznato da li se predsednik Vlade bar usmeno izvinio patrijarhu Irineju, iako to, razume se, nije nikako isto što i javno izrečena osuda.

Bezbroj je primera da ljudi uglavnom ne podnose mišljenja koja se razlikuju od njihovih (pogotovo ako su potpuno suprotna!), a sasvim su retki oni koji se bar trude da ih ne doživljavaju kao napad na sopstvenu ličnost, već , nastojeći da ih pobiju činjenicama, govore o njima sa uvažavanjem. Nažalost, u ovakvim prilikama, naše javne ličnosti, pa tako i političari, često znaju da se bezobzirno okome na stavove i predloge koji im se ne dopadaju. Od njih se, međutim, još i više nego od ostalih građana očekuje da paze na reči i ton kojim ih izgovaraju, jer su neprekidno u žiži javnosti, te na nju deluju ili vaspitno ili sasvim suprotno od toga.