Премијер као некадашњи портпарол

У овим судбоносним или “судбоносним” данима, када јавност у Србији са свих страна непрестано плаше очекиваним и злослутним исходом преговора у Бриселу, можда је реаговање председника Владе на поруку Српске православне цркве остало недовољно запажено. Уочи једног од мучних и јалових погађања у седишту Европске уније (одржаног 9. априла), а у тренуцима кад су притисци уцењивача из Европске уније и Стејт департмента – према извештавањима наших медија, достизали врхунац како би натерали наше преговараче да потпишу споразум “Све за ништа”, зачуо се и глас Српске православне цркве. Његова светост патријарх Иринеј позвао је људе који воде Србију да не пристану на унапред смишљен и наметнут “договор".

У нашој јавности било је и других реакција на бескрајна прегањања са инквизиторима из Европске уније и различитих приступа начину решавања питања Косова и Метохије. Јављале су се и владине и невладине организације и политичке странке: леве, средње и десне, и појединци, и сви су могли да кажу шта мисле и предложе неко решење, али је нашег главног преговарача, изгледа, највише наљутила порука Српске православне цркве. Иако је и сам, бар тако пише у његовој краткој биографији на енглеском језику, припадник те исте цркве, патријархове речи није разумео као добронамерне и корисне, већ, вероватно, као мешање духовних у посао световних власти, те је на њих реаговао осорно и заједљиво. Чини се да је имао јасну намеру да патријарха и Српску православну цркву прикаже српској јавности као незреле и несвесне правог стања односа у свету, Србији и на Косову и Метохији.

Премијер је, несумњиво, најзапосленији човек у нашој држави. Невероватна је енергија која му омогућује да обавља своје многобројне задатке. Лети с краја на крај света, састаје се са разним светским политичарима, а пронађе и време да прими понеког глумца и са њим проћаска (Кевина Костнера, рецимо); очигледно је да не стиже да се честито одмори и испава. Сем тога, уз све редовне дужности у влади, запало му је и мрцварење у преговорима са непопустљивим америчким марионетама у Бриселу. Није чудо што му је у једном тренутку “пукао филм”, само није добро што се то догодило баш у реаговању на поруку Српске православне цркве.

Било како било, онима који су слушали премијеров одговор на патријархов савет вероватно се учинило да се поново налазе у деведесетим годинама прошлог века. Тада је (тачније, од 1992. године), млади и надобудни г. Дачић почео да плива кроз политичке воде, и био представник за штампу Социјалистичке партије Србије. А његов иступ из априла 2013. много је подсетио на његова некадашња обраћања јавности, на којима се одлучно и немилосрдно обрачунавао са политичким неистомишљеницима и противницима своје партије.

Добро је и мудро што на премијерове надмене и саркастичне речи Српска православна црква није реаговала, а остало је непознато да ли се председник Владе бар усмено извинио патријарху Иринеју, иако то, разуме се, није никако исто што и јавно изречена осуда.

Безброј је примера да људи углавном не подносе мишљења која се разликују од њихових (поготово ако су потпуно супротна!), а сасвим су ретки они који се бар труде да их не доживљавају као напад на сопствену личност, већ , настојећи да их побију чињеницама, говоре о њима са уважавањем. Нажалост, у оваквим приликама, наше јавне личности, па тако и политичари, често знају да се безобзирно окоме на ставове и предлоге који им се не допадају. Од њих се, међутим, још и више него од осталих грађана очекује да пазе на речи и тон којим их изговарају, јер су непрекидно у жижи јавности, те на њу делују или васпитно или сасвим супротно од тога.