Коментар дана | |||
“Прекомпоновање” - ново име за стару игру |
четвртак, 20. септембар 2012. | |
Када је пре више деценија написала познате стихове: “Србија је велика тајна, не зна ноћ шта дан кува...”, наша славна песникиња, разуме се, није ни слутила да би се они једнога дана могли односити и на овогодишње изборе у њеној родној земљи. За њих се такође може рећи да спадају у “велику тајну”, да се дуго није знало “шта дан кува” (а ноћ још мање), и да су , најзад, многи грађани, без обзира на то да ли су се појавили на бирачким местима или нису, били веома изненађени њиховим коначним исходом. Они који су изборе бојкотовали и остали код својих кућа или су на њима учествовали убацивањем неважећих листића могли су по образовању нове Народне скупштине и Владе Србије да кажу како су непогрешиво предосетили послеизборне намештаљке које су гласовима бирачког тела дале нови смисао. Како се показало, ови изборни песимисти били су у праву, јер на власт није дошла коалиција за коју је гласала већина бирача, већ друга, измењена и неочекивана, те можда није нетачна помисао да су бирачи на известан начин изиграни а њихова воља злоупотребљена. Власт у Србији преузела је новокомпована коалиција, образована после избора, и то након вишеседмичних домунђавања, преговора, погађања и нимало скривених уцена страначких вођа. Стицајем околности, носећу улогу у овој политичкој трговини имала је Социјалистичка партија Србије (уосталом, она се у сличним приликама и раније изврсно сналазила), а која је, напослетку, успела да задобије знатно већи комад власти но што би јој – сразмерно бирачком телу – припадао. Као и много пута досад, политичари су смислили и одиграли игру која њима највише одговара, не показујући да их се тиче шта о њој мисле обманути бирачи, нити се оптерећујући питањем: да ли ће их они, можда, казнити на неким следећим изборима (уколико их ти исти политичари, поново не заведу примамљивим обећањима, које ће заборавити већ следећег јутра после избора.)? После овогодишњих избора, стара игра је добила и нови назив: “прекомпоновање”, што је , несумњиво, само обичан еуфемизам за бескрајне преговоре, надмудривања и условљавања страначких вођа. Највидљивија последица ове политичке игре са новим именом је савезништво партија које су се бирачима досад представљале са тобоже различитим програмима и оријентацијама: левом, десном и оном у центру или мало више лево од центра или нешто мало више десно од њега. Вишегодишње непомирљиве разлике и поделе престале су да постоје, дугогодишње увреде и изливи мржње преко ноћи су заборављени, ратне секире закопане, а што је све новим коалиционима партнерима отворило пут у нове радне победе. Успоставивши блиску сарадњу у Народној скупштини и Влади Србије, вође новокомпоноване коалиције схватиле су да се налазе на најбољем путу и да би, несумњиво, била велика грешка ако се задовоље дотадашњим успехом. Одлично је што су освојили власт на републичком нивоу, али је морају приграбити и по градовима и општинама земље. На исти начин како је Србија добила “прекомпоновану” Народну скупштину и Владу, неопходно је “прекомпоновати” и локалне власти. Оне ће тако изгледати исто као и републичке, а што ће, према објашњењу твораца ове идеје, омогућити њихову много бољу узајамну сарадњу. Циљ им је, заправо, иако то изричито не помињу - да се докопају власти и части на свим нивоима. А пошто власт не пита за цену, није било много тешко пронаћи присталице “прекомпоновања” широм Србије. те је оно, изузев у Београду и још два три места, успешно обављено у градовима и општинама Србије. На тај начин, и најљући и дугогодишњи политички противници добили су и искористили прилику да “пронађу заједнички језик” и крај свих доскорашњих програмских различитости, које се све више смањују и све мање примећују. Што се све, нема сумње, чини за “добробит свих грађана Србије”. А којима, после “прекомпоновања” на свим нивоима, не преостаје ништа друго до да се помире са изненађењима наше политичке сцене на којој никад није досадно. . Вероватно је поступак “прекомпоновања” разочарао и можда чак наљутио добар део бирачког тела, али би оно, ипак, требало да га посматра и са ведрије и практичније стране. Наиме, из њега је могуће извући не само поуке већ и корист за сиромашну касу државе Србије. Изборни процес може се поједноставити и, самим тим, знатно појефтинити, тако што одсад локалне изборе више не би ни требало расписивати. Довољни ће бити само републички избори, после којих ће се у најкраћем могућем року , а на основу постотка посланика, образовати и скупштине по градовима и општинама у читавој земљи. Скупштинске странке, према броју својих посланика, добијаће одговарајући број одборничких мандата и у локалној власти и додељивати их својим најбогатијим, највернијим и најпожртвованијим члановима са најдужим партијским стажом. Прихватањем и остварењем овог предлога смањиће се број неопходних “прекомпоновања”, изборни процес убрзати, донети и знатне уштеде буџету државе, а бирачи сачувати од непотребних разочарања и потреса. |