Pobunjenici bez podrške NATO-a kao marginalni činilac u libijskom ratu

Činjenicu da pobunjenici u Libiji predstavljaju NATO pešadiju više niko i ne osporava, ali malo šta bi pešadija mogla da učini bez vazdušne podrške snaga Alijanse koje očigledno ne nameravaju da oslobode Libijski narod od jednog beskrupuloznog „tiranina”. Iako je rat još uvek daleko od svog kraja, kako tvrdi i sam NATO očigledno je da pravu vlast u Libiji neće imati pobunjenici već njihovi saveznici iz SAD i zapadnoevropskih zemalja koji su im i omogućili da svrgnu Gadafija s vlasti i praktično pobede regularnu libijsku vojsku uprkos sporadičnim borbama koje su još uvek u toku u mnogim delovima Libije pa i u samom Tripoliju.

Teško je da bi bez svakodnevnog bombardovanja snaga libijske vojske pobunjenici koju su u početku bili veoma neorganizovani i nedisciplinovani, što pokazuje i čin ubistva njihovog ratnog vođe Abdela Fataha Junisa, uspeli da učine ono što jesu. Činjenica je da je Libija potpuno razorena kao zemlja ali snage NATO pakta ne mare previše za to. Bitno je da su pobunjeničke snage, koje inače čine brojna libijska plemena koja i nisu u prevelikoj međusobnoj ljubavi, uspele da za NATO obezbede željeni cilj. Destabilizaciju još jedne zemlje, iskorišćenje njenih prirodnih dobara i resursa kao i najverovatnije pozicioniranje trupa koje će gotovo sigurno uslediti kada NATO pešadija obavi svoj zadatak.

Koliko su pobunjenici organizovani i koliko zapravo poštuju civilizacijske vrednosti govori i podatak o pljačkanju najstarije pravoslavne crkve u severnoj Africi i da naglasimo pljačkanje se nije desilo za vreme “diktatorske” Gadafijeve vlasti, već za vreme pobune pobunjenika koji nisu ni svesni činjenice da predstavljaju samo oružje u rukama svetskih moćnika koje će im pomoći da ostvare svoje ciljeve. Neće biti ni govora o nekoj tamo slobodnoj i demokratskoj Libiji, naprotiv. Zapadu ostaje na raspolaganju jedna potpuno opljačkana i razorena zemlja u kojoj je haos preovladao. Pobunjenici nisu pridali mnogo značaja činjenici da je opljačkana i oskrnavljena pravoslavna crkva u Tripoliju.

“Pravoslavna crkva Svetog Georgija u Tripoliju iz 1647. godine je opljačkana javio je Radio Svetigora. Ukradeni su kivot sa moštima svetitelja zaštitnika, koji je donet sa Svete Gore, stara Jevanđelja, putiri i kadionice od kojih je jedna dobijena od vaseljenskog patrijarha Vartolomeja”.[1]

Osim toga, pobunjenici sprovode i druge zločine protiv čovečnosti ubijajući sve pred sobom za koga eventualno pomisle da su podržavali režim Moamera Gadafija. „Predsedavajući Afričke unije Žan Ping izjavio je da libijski pobunjenici ubijaju crnce, nevine radnike, zato što misle da su plaćenici Moamera Gadafija”. To je upravo razlog zašto Afrička unija nije priznala tzv. prelazni savet pobunjenika koji očigledno ispoljava rasizam u svom najgorem i najnečovečnijem obliku. Međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava su izrazile bojazan da se imigranti iz podsaharske Afrike muče i zatvaraju od strane pobunjenika. Žan Ping je ironično prokomentarisao užasnu situaciju u kojoj se nalaze crni radnici i stanovnici Libije sledećim rečima: „ako se veruje da su svi crnci plaćenici to znači da jedna trećina libijskog naroda, koju čine crnci, radi za Gadafijev režim. „Možda su to pljačkaši, nekontrolisane snage. Ali bi onda vlada trebalo nešto da kaže, da osudi to. Ping je na kraju rekao da želi da vidi signal da će afrički radnici biti evakuisani”.[2]

Naravno za sada ne postoje konkretne optužbe koji su to pobunjenici počinili, ali navodno organizacije za zaštitu ljudskih prava nastavljaju istrage o „nekim nerešenim slučajevima”. Svakako da možemo da očekujemo da će NATO pakt svojim saveznicima oprostiti sve grehe prošlosti koje je bilo tobože neophodno počiniti kako bi se uspostavila “demokratija” i tzv. vladavina prava u Libiji. Interesantno je da pri tome ponovo niko ne govori o zločinima koje su počinili piloti NATO pakta ubijajući civile i nedužnu decu u Tripoliju i širom Libije sve zarad zaštite civila od zločinačkog Gadafijevog režima(!). Zar su bombe bile potrebne za uvođenje takve demokratije u kojoj će biti ubijani nedužni crni radnici i pljačkane pravoslavne crkve? Zar se u tome ogleda zapadno viđenje demokratije?

Međutim, uprkos uspesima na frontu i navodnog uništenja najelitnije jedinice libijske vojske, brigade „Hamis“, kojom je komandovao najmlađi sin pukovnika Moamera Gadafija Hamis borbe se još uvek nastavljaju. Sam Hamis je nekoliko puta sahranjen jer konfuzni izveštaju pobunjenika koji su deo propagandnog rata njihovih mentora iz Nato-a nekoliko puta su navodile da je najmlađi sin Gadafija ubijen zajedno sa šefom obaveštajne službe.

Dakle, uprkos svemu tome Načelnici generalštabova snaga NATO koji su uključeni u vojnu akciju u Libiji saglasili su se da je rat u toj zemlji još uvek daleko od kraja. „Zajednička akcija je još potrebna da se iskorene ostaci režima Moamera Gadafija”, prenela je agencija AFP zajedničko saopštenje načelnika generalštabova.” Načelnici generalštabova koalicionih zemalja jednoglasno su se složili da tek treba da bude kraj rata i da postoji potreba da se nastavi zajednička akcija dok libijski narod postigne svoj cilj-eliminisanje ostataka Gadafija”.[3]

NATO pakt je u Libiji pokazao svoj isprobani scenario, oslanjanje na pešadiju koju čine pobunjenici koji su izričito izjavili da se protive dolasku stranih trupa u Libiju. Međutim ukoliko NATO proceni da je prisustvo njihovih vojnika neophodno lako će iscenirati još jedno „arapsko proleće”, jer NATO ne bi ni započinjao akciju da ne smatra da će se dugoročno „ugnezditi” u Libiji. Libija će svakako poslužiti kao dalja odskočna daska NATO paktu za prodor u ostale Afričke zemlje u čemu se ogleda perspektiva budućih sukoba sa Kinom i Rusijom koje takođe imaju svoje interese na „crnom kontinentu”.