Параф нема алтернативу

Лоше одиграно смешножалосно драматическоје позорје у девет јављенија, обележено авионским летовима на линији Београд-Брисел-Београд и непрестаним застрашивањем народа у Србији најзад је завршено стављањем “историјског парафа” нашег председника Владе на “споразум” са лицем са потернице, представником самопроглашене републике Косово. Овакав крај драме усхићено су поздравили сви они којима наша земља није претерано прирасла за срце, те се зато увек веома обрадују када се успешно остваре планови припремљени за Србију. Међу њима су како наши савезници из два светска рата, тако и наши бивши непријатељи из ових оружаних сукоба. Из чега није тешко извести закључак да се неки интереси мењају, док други, опет, остају исти, што нарочито важи за српске непријатеље.

Иако се у почетку чинило како је српски преговарачки тим “тврд орах”, ипак је до парафа нашег представника на споразум дошло лакше него што су организатори састанака у Бриселу очекивали. Изгледа да је наш преговарачки тим још од почетка био склон прихватању постављених услова, а да је ради умиривања јавности у Србији читаву радњу развукао у девет чинова са кратким паузама и уз непрестане драматичне и забринуте наговештаје како би одлучно одбијање неприхватљивих услова могло да одложи и укочи наш пут у Европу.

У овим драматичним данима, велику улогу одиграла је и седма сила Србије. Све време преговора давала је снажну, готово стопостотну подршку нашим преговарачима, а по стављеном парафу још и већу. Слично једноумље у нашој земљи готово да није забележено још од времена диктатуре највећег сина наших народа и народности. Током његове тридесетпетогодишше владавине Југославијом већина новинара била је из редова КПЈ, али је и мањина ванпартијаца морала изузетно добро да пази на сваку написану или изговорену реч, те је јасно шта се могло прочитати или чути у тадашњим гласилима, а како су завршавали они који би заборавили правила. Нешто другачије и сношљивије прилике у медијима осетиле су се тек десетак година после смрти обожаваног тиранина, за време док је на власти био Слободан Милошевић. Постојала су тада нека мања гласила, која су, вероватно, уз финансијску и другу подршку из иностранства, објављивала и другачије истине од оних у медијима под конролом СПС-а и ЈУЛ-а, поготово од тренутка када је за политичаре водећих светских сила Милошевић престао да буде “Фактор мира на Балкану”, а постао “Балкански касапин”.

У последњих неколико седмица слика у нашим медијима прилично личи на ону од пре тридесетак година. Скоро сви држе страну потписнику парафа и његовом тиму, њихове фотографије изјаве свакодневно су на првим страницама новина (и не само на њима), овим изјавама редовно почињу вести радија и телевизије. Као да се сви медији налазе на заједничком: да сваком грађанину Србије објасне како је у преговорима постигнут максимум могућег и да су нетачни усамљени гласови који тврде да су и општине где су Срби у већини овим споразумом предате самопроглашеним приштинским властима на милост и немилост. Преговарачи ватрено бране своје достигнуће, свој лик и дело, говоре како се није ни могло више постићи, једино им не пада на памет да то можда ОНИ нису били у стању да стигну до повољнијег споразума, и да је своје улоге требало да препусте другима. Међутим, пошто сматрају да су најбољи и незаменљиви, прихватају и оне акције које су, док су били опозиција, обележавали као издају српских националних интереса, а које сада настоје да што брже и успешно доврше.

Председник Републике је лик из сличне приче. За њега је Борис Тадић био издајник када је отишао у Сребреницу да се босанским муслиманима извини због српских злочина, али му сада ништа не смета да се и он савија пред њима. Можда ће се, као Вили Брант, и он бацити и на колена ако му то затраже.

Из једне од његових најновијих изјава за страну штампу он каже како Косово неће никада постати држава, јер га Србија неће никада признати. Ко да му поверује, односно, може ли ико да претпостави шта ће говорити маја 2014?

Непосредно после парафирања, преговарачи су говорили да ће, уколико у српској јавности буде неких недоумица око “споразума” и ако је потребно, бити расписан референдум. Но, чим су се зачуле другачије оцене у вези са бриселским споразумом па и негодовање, вратили су се на своју стару “бау-бау” тактику. Поново плаше народ како би референдум само одложио добијање датум за почетак преговора о придруживању Европској унији, а свако би одлагање било погубно... Референдум не долази у обзир, он може и да не успе, што би онда добијање датума одложило за ко зна колико месеци...

И све тако – до сто један и натраг. Датум је, наравно, само обичан шупаљ нос до очију и од њега је пут у Брисел бескрајно далек, али владајућа коалиција не одустаје од застрашивања народа користећи се и причом претходне владе о Европи која нема алтернативу. А јавна гласила сложно јој помажу не престајући да дувају у исту тикву завитлавањем грађана у здрав мозак (како се некад говорило) или што би се на данашњем новосрпском рекло – спиновањем.