Nema rata bez Jasera Arafata

Za razliku od njega isprepadani jordanski kralj rastjerao sve oko sebe i, na vrat na nos, stao da reformiše ne bi li kako smirio podanike i izbjegao belaj zbog kojeg bi morao da spakuje kufere i zbriše u neku mirnu luku dok oluja ne prođe. Pakuju se koferi, a prvi se spakovao Mubarakov najmlađi sin Gamal u 97 torbi i odletio, ni manje-ni više, nego u London. Valjda mu je bio pun kufer svega. Tatka su mu napali sa svih strana. I sekularisti, i socijalisti, i islamisti, i grupe sa Tvitera i Fejsbuka, tako da se ne zna šta je, u stvari, Mubarak bio i šta je predstavljao. Balsamovan već trideset godina kao mumija i on i njegova politika kojoj je, izgleda, istekao rok trajanja i koja će najvjerovatnije da završi na smetlištu istorije.

Svi dižu ruke od Mubaraka, prave se kao da ga ne poznaju. Najviše ga se odriču Amerikanci, kojima nije prvi put da sahranjuju, hapse i proganjaju svoje dobre prijatelje. Javno ga kritikuju i napadaju, ali postoji mogućnost da se s njim tajno domunđavaju. Prvi kojeg je Mubarak uhapsio bio je nobelovac Mohamed El Baradej, koji je za Amere odrađivao poslove u Iraku. Njegovo hapšenje u džamiji idealna je situacija da narod pređe na stranu nobelovca, to jest, na stranu onoga što je Mubarak godinama zastupao.

Amerikanci pokušavaju da održe dobre odnose sa vojskom koju su i do sada finansirali i da na taj način kontrolišu situaciju. Ali su im uskratili apanažu dok se ne riješe Mubaraka i u potpunosti ne preuzmu vlast. Iako je situacija nejasna kada je moć vojske u pitanju, prisustvo civila na tenkovima može da znači da je narod uz vojsku, ali i to da je vojska skinula uniforme i premaskirala se u narod. Ostaje da se vidi da li će Ameri nešto da ušićare.

Obama svjestan situacije pokušava da vuče mudre poteze, ali mu koncepciju kvare pojedinci iz njegove okoline. Klintonova uzvikuje parole s kraja dvadesetog vijeka. Pravi je trenutak da Amerika preuzme globalno vođstvo, jer jedino je ona sposobna u tor da utjeruje nezadovoljne narode i države i tako uspostavlja mir širom planete. Ona još živi u vremenu štapa i šargarepe. Treba neko da joj kaže da je Holbruk umro.

Na Zapadu ništa novo. Amerikancima i kompaniji puna su usta ljudskih prava. Ponavljaju da zahtjevi naroda mora da se ispoštuju i ostale trla-baba-lan priče. I ptice na grani znaju da ih je baš briga za kuku i motiku i njihova prava na Bliskom istoku. Njima je samo stalo do ono malo kanala i da nafta i druge robe slobodno prolaze bez velikih obaveza i plaćanja. Sve dok je tako u Egiptu i okolini može da vlada ko hoće, i ljudožderi, i pokojni Idi Amin i reinkarnacija Hitlera, i muslimanska braća sa sve daidžama i amidžama na jemenskim kamilama. Dva miliona barela nafte mnogo je važnije od sudbine dvjesta miliona ljudi.

Što se Mubaraka tiče niko mu nije kriv što je sa Amerikancima sadio tikve. Neko će reći da nije ni narod za žaljenje, jer ga je trpio tolike godine. Postavlja se pitanje da li se narod ikada pitao za nešto, pa i u ovoj blisko-pogotovo nama-istočnoj situaciji? Šta narod na egipatskim ulicama, u stvari, želi ?Da li stvarno želi reforme ili mu to u usta trpaju Zapadni mediji? Prema njima narodu je do slobode i demokratije, hljeb se nešto i ne spominje. Nešto slično Francusko-buržoaskoj revoluciji sa sloganima jednakost, sloboda i bratstvo. Iako ovo oko bratstva nije do kraja jasno. Koje je bratstvo u pitanju? Da li ono po vjeri ili neko drugo?

Veliki su neredi na egipatskim ulicama. Kuka se okrenula protiv motike. Neki su ostali kod kuće smatrajući da je bolje izgubiti trenutak u životu, nego život u trenutku. Zatvorenici su pobjegli iz zatvora u nepoznatom pravcu, a tako se kreće i ova pobuna i ne zna se gdje će da završi. Spominje se i Pakistan i opasnost da 100 atomskih bombi dođe u ruke zlomislećih ljudi. Da  je situacija ozbiljna pokazuje i to da su se oglasile i Ujedinjene nacije. Gospodin Mun, koji često kao i njegovi predhodnici, u ovakvim situacijama uglavnom mjesečari, stao je iza narodnih težnji i njihovih želja da se provedu reforme, ali na miran i dostojanstven način.

To bi bilo najbolje rješenje, ako ništa zbog toga da bi neko zasluženo dobio Nobelovu nagradu za mir, jer već duže vrijeme nema pravog kandidata, pa živimo u iluziji da vlada mir i prosperitet. Asanž nije taj lik. Zar da Nobela za mir dobije onaj ko širom svijeta izaziva nemir?

Ne treba se brinuti da će biti rata na Bliskom istoku i šire. Jer, nema rata bez Jasera Arafata.