четвртак, 26. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Прича о Андрићграду или камење по Емиру
Културна политика

Прича о Андрићграду или камење по Емиру

PDF Штампа Ел. пошта
Раденко Тошић   
недеља, 20. јануар 2013.

Сигурно се сјећате несрећног патриотсколигашког Мурата Шабановића, који је на наговор екстремног крила сарајевске чаршије срушио споменик нобеловцу Иви Андрићу у Вишеграду.

Да би се обрачунао са Андрићем, Мурат је морао да прође трновит пут доказујући се као бескомпромисни борац за бошњачку ствар. У Вишеграду је скинуо зелену заставу са џамије и однио је у Нови Пазар да се тамо вијори, на велики предизборни скуп СДА, јер је у њему прорадио инат зато што је у то вријеме Вук Драшковић говорио да ће онај ко пронесе турски барјак кроз Рашку остати и без барјака и без руке. Касније је са групом истомишљеника, према властитим ријечима, поразбијао багру која је кренула аутобусима из Србије преко Вишеграда на отварање цркве у Кнежини. Мурат је тако стекао повјерење челника СДА, који су му једном приликом рекли како је Андрић велики непријатељ босанских муслимана и да се треба обрачунати са његовим ликом и дјелом. Обећали су му да ће га бранити „ако до нечега дође“. Да ће имати свог адвоката, ако дође до судског спора због рушења Андрићевог споменика. Ганић и Бехмен су му такође обећали да ће имати предност на лицитацији за једну овећу радњу на Башчаршији уколико изврши повјерени му задатак.    

Мурат ништа није прећутао. Јер, послије рушења споменика, није било ни адвоката, нити ових из СДА. Суд Републике Српске осудио га је у одсуству на пет година затвора. Неко им је дао копију касете као необорив доказ. Тужио га и хоџа зато што је скинуо заставу са џамије. Тако се Мурат нашао са друге стране закона и правде, иако је вјеровао да ради праведну ствар. Касније је дошао под удар много опаснијег неписаног закона о заштити државе када се прекомпонована СДА ријешавала екстремиста из властитих редова у циљу прања ратне биографије такозване армије БиХ. Мурат је имао срећу да га удари транспортер Унпрофора. Отишао је на лијечење у САД и добио одштету. Мурат је открио и друге детаље повјерене му бошњачке мисије. О томе како је његова група од вођства СДА добила задатак да на Црногорском приморју поставља експлозивне направе, с објашњењем да се „растерети хрватско ратиште“. И како су два мјесеца прије почетка рата минирали све ћуприје на Дрини у намјери да их дигну у ваздух како би се спријечио наводни прелазак јединица Ужичког и Никшићког корпуса, али их је глас из Сарајева спријечио у томе, јер БиХ тада још није била међународно призната држава, а до признања неће ни доћи уколико рат почне прије него се држава призна. Све је разминирано, сем једног тунела и бране.

О дизању бране у ваздух  могли смо да слушамо у режираном директном радијском преносу. Мурат се тада пријетећим гласом јављао у етар опомињући генерала Кукањца да ће дићи у ваздух вишеградску брану што би изазвало неслућену еколошку катастрофу са много људских жртава. Из сарајевске режије стигло је наређење да се брана не руши. „Могао сам је срушити“- лаконски каже Мурат. „ Да се наставило у том смјеру, срушио бих је“. У прошлом рату муслимани су могли све. Иза њих су стајали и подржавали их Ју-ту, Павароти, Папа и многи други.

Мацола перформанс и камен темељац

Срушени споменик нашег највећег књижевника посљедица је ручног рада уз помоћ мацоле. Шабановић је испричао техничке детаље свог перформанса.  Споменик је разлупао мацолом, све је снимљено видео-камером, а касета је предата у централу СДА у Сарајеву. „ С том касетом су они касније ишли по арапским земљама да би прикупљали новац и показивали како су Бошњаци срушили споменик „свом Салману Руждију“ – тврди Мурат.

За поређење са Салманом Руждијем Андрић може захвалити умјереном крилу сарајевске чаршије и њеном најзначајнијем представнику професору и академику Мухамеду Филиповићу, који је још давне 1967. г. изјавио да је Иво Андрић нанио више штете и зла муслиманима, него све војске које су Босном пролазиле.

Све је ово дјелимично утицало на то да прослављени режисер Емир Кустурица у Вишеграду, недалеко од мјеста гдје се налазила Андрићева биста, започне изградњу града, који је посветио свом великом узору и нашем највећем књижевнику. Кустурица је са Андрићем дијелио сличан усуд да буде проскрибован од стране вилајетске памети, која у Сарајеву и даље царује упркос олимпијским осамдесетим када је град на Миљацки на тренутак заблистао и уздигао се изнад просјечности балканске касабе преправљане соцреализмом. Као што је не тако давно упорни Кустурица, упркос транзиционим термитима, изградио Дрвенград, тако је сада на разочарање малочаршијским идеолозима кренуо у изградњу  Андрићграда. Између ушћа рјечице Рзав у Дрину и чувеног моста Мехмеда паше Соколовића, почео је да ниче камени град који би, према ријечима његовог неимара, требало да представља симбол помирења три зараћена народа и најбољи пут за превазилажење дугогодишње нетрпељивости.

Међутим, само полагање камен темељца за изградњу ове јединствене грађевине био је повод за манифестацију острашћености, за показивање презира према властитој историји и култури, повод за најобичнија политикантства и за лијечење личних комплекса. Уједињеност у мржњи према „одрођеном“ Андрићу и „мокрокорском четнику“ Кустурици, пренијела се, у неку руку, и на грађевинско дјело. За душебрижнике из федералног Сарајева градња несвакидашњег града на обали Дрине није ништа друго него провокација, нарочито због тога јер је Влада Републике Српске на челу са Милорадом Додиком одлучила да не само декларативно, него и финансијски подржи цијелу изградњу. О небулозама да је изградња Андрићевог града наставак некаквог геноцида не треба трошити ријечи.    

На констатацију да се ради о игнорисању једног конститутивног народа, Кустурица одговара како је град у основи мултиетнички јер садржи грађевине од средњовјековне српске властеле, турске империје, аустроугарске владавине и неокласицизма. Брижним култур-трегерима, који постављају питање одакле Емиру Кустурици ексклузивно право да тумачи Андрића, треба одговорити контрапитањем – да ли је Кустурица можда требало да плати за некакву „лиценцу“ по којој би имао право на тумачење.

Шта би друго било него цинизам оптужба за наводну злоупотребу Андрића од стране оних који су му рушили споменике и који су га забрањивали у школама од 92. године. Забринути због упропаштавања градског језгра Вишеграда и „дивљачког урбицида“ требало би да посјете Мећавник и да виде како је Кустурица „упропастио“ ту планину. Биће да се иза ове хистерије која избија из душебрижничких порука крије нешто друго, а то друго је да се, исто као Андрићу, и Кустурици не може никако опростити повратак коријенима и вјери својих предака. За њих је иронија  да је мост од камена градио турски султан, православац који је прешао у ислам, а да град од камена гради онај што је из ислама прешао на православље. Зашто иронија? Прије ће бити да се ту ради о задовољењу историјске правде, јер онај први није добровољно прешао у ислам, него на силу.

Моје Требиње си дошао да рушиш

„Биће ово велики успјех, јер се боримо против природе и људи који се не слажу са овим пројектом“, примјетио је Кустурица.

Кустуричине „ноћне море“ почеле су врло брзо да се материјализују и претварају у стварност. За разлику од неких других пројеката од великог значаја, који нису одмакли даље од камена темељца или су остали само мртво слово на папиру у океану предизборних обећања, градња „Каменграда“ напредовала је брже него што је планирано. Простор, који је прије започетих радова био тотално запуштен и девастиран, почео је да поприма препознатљиве обрисе града. Формирана је главна улица са биоскопом, позориштем и градском кућом. Вјешти клесари из манастира Тврдош код Требиња вриједно су обрађивали тврди камен којим је требало обложити грађевине. Али, као што то у животу често бива, великим прегнућима испријечила се малодушност и ситносопственички менталитет. Камен који је требало послужити за реализацију једне хумане и добронамјерне идеје постао је камен смутње. 

Подсјетимо, Кустурица је добио дозволу да сруши више старих објеката на подручју Требиња и Херцеговине како би искористио клесани камен за градњу објеката у Андрићграду. У тренутку када је, уз одобрење локалних власти, почео рушити и стару аустријску утврду Петрина на брду Страч изнад Требиња, група грађана је блокирала пут како би спријечили камионе да одвезу камење. Испоставило се да је руинирана аустроугарска караула, која је служила и као затвор, од непроцјењивог значаја и да представља наше културно историјско благо. Да је „аустроугарски бункер“ културно-историјски споменик. Убрзо се огласила и Комисија за очување националних споменика БиХ, не искључујући могућност подизања кривичних пријава против „вандала“ који су се усудили да руше културно наслијеђе.

Изненада пробуђена грађанска свијест почела је да држи страже око карауле како би се спријечило одвожење камена у Вишеград.

Много је важније да се подигне задужбина једном нобеловцу, него да се чува нека оронула аустроугарска караула. Али таквог мишљења нису били представници грађанског отпора, који су хорски вербално каменовали Емира. И поред тога што је Кустурица казао да је добио чврсто обећање да ће моћи користити спорно камење и да има потврду Завода за заштиту културно-историјског и природног наслијеђа да аустоугарска утврда није под заштитом државе. Кустурица је оптужен да чини културоцид у источном дијелу Хума. И то од оних чији су дједови сасвим могућно робовали у том аустријском затвору. Кустурица јесте погријешио што, умјесто усменог, од начелника Требиња није тражио писмено одобрење, писмену дозволу да се камењем послужи. Потцијенио је будност „правне државе“ и њених емисара, који су спремни да лупају параграфима по глави становника ако у томе виде неку политичку корист. Требало је да их предвиди, поготово што он са том врстом „правне државе“, која селективно суди и пресуђује, већ дуже вријеме није у некој претјераној љубави.

Али да се ми још мало позабавимо културолошким аспектом ове гротеске са каменом. Аустроугарска утврда, која преко ноћи постаде споменик под заштитом државе, за неке друге грађане обична је хрпа камења зарасла у коров и легло змија, руина о којој нико није водио рачуна задњих 100 година. Према њиховим тврдњама дио тог камења мјештани су развукли за своје потребе, за прављење штала, прикућница и сличних објеката. Али без обзира на све. Откад је то аустроугарска караула културно наслијеђе и споменик? По тој логици за 100-200 година нико неће смјети да узме камен са зида базе „Бондстил“ јер ће то бити културно наслијеђе. Тај објекат је симбол аустроугарске окупације и као такав давно је требао бити порушен, а материјал употребљен за изградњу нечег паметнијег. Вјероватно да ће неко сада рећи зашто онда не срушити водовод и канализацију и друге аустроугарске тековине? Па, зато што ми те цивилне тековине прихватамо. Оне су ратна одштета за бескрупулозну експлоатацију шуме и руда и за злочине које је аустроугарска направила на нашим просторима.

Чак и да се сложимо са тим да је аустроугарска утврда дио културне баштине, а није, и да није битно колико је стара и у каквом је стању да би се дозволило рушење, оно што је пракса у Европској унији, у коју се заклињу грађански активисти, упућује на то да ти еврољупци нису у праву када Кустурици спочитавају да уништава културно наслијеђе. Када се у ЕУ процјени да један објекат нема своју економску сврху, том се објекту приступа економском логиком. Објекат се руши, а грађа се искористи за градњу неке друге грађевине. Дрвена грађа се искористи као гориво. Грци су, рецимо, неке објекте из доба старе Микене (који нису имали историјски и археолошки значај) демонтирали и тај камен употријебили да би рестаурисали неке значајнетуристичке објекате (Акропољ-Атина, Акрополис у Линдосу). Наравно да у том приступу постоји могућност за злоупотребу и наношење непроцјењиве штете, али зато постоји објективна и стручна јавност да процјени да ли се ради о вриједном културном наслијеђу. Дотични аустроугарски затвор то засигурно није.

О наношењу душевних боли због нарушавања крајолика најупечатљивије свједочи човјек којем су повријеђена локалпатриотска осјећања који каже да они који никада нису били у Требињу не знају како је лијеп поглед са брда Страч. Неко му треба рећи да ће се са Страча и даље видјети оно што се и до сада видјело, чак и ако ту не буде аустроугарске утврде. О предизборним играма с камењем и око камења нема довољно података. Након свега Кустурица је одлучио да прекине излет у слободно зидарство. Потражио је пријеко потребно камење на другом мјесту. 

Другосрбијанска троловања

Камење се ипак некако докотрљало до Вишеграда. Упркос потешкоћама настављено је са градњом необичне насеобине на обали Дрине. На Видовдан, годину дана од полагања камен темељца, на свечаности уприличеној поводом завршетка прве фазе изградње, неимар Емир Кустурица открио је споменик Иви Андрићу. Свечаности су поред Кустурице и Додика као домаћина били присутни и гости Матија Бећковић, Вук Јеремић, Ивица Дачић, београдски муфтија Хамдија Јусуфспахић, владика Захумско-херцеговачки Григорије, књижевник Душан Ковачевић и други.

Још од своје прве јавне презентације идеја стварања каменог града- споменика Андрићевом литерарном генију изазивала је подсмијех такозване либералне српске интелигенције. Видјевши да је враг однио шалу и да ће неуморни Кустурица испунити своје обећање, а поводом откривања споменика у „Андрићграду“, другосрбијанска провенијенција огласила се на сва звона. Другосрбијанци су ову свечаност назвали циркусом, не пропуштајући прилику да скрену пажњу како је изградња града посвећеног Андрићу опасан и монструозан пројекат. 

Посматрајући босански рат из београдске, кругодвојкашке перспективе, другосрбијанци су главна сазнања о том рату стекли из сумњивих и политизованих хашких оптужница, што им је било довољно да донесу коначан суд, евидентирају геноцид и припишу га Србима. Ништа лакше од преписивања. Исте су реакције биле и поводом изградње Андрићграда. Зидови града посвећеног Иви Андрићу, у њиховој слободној и неутемељеној интерпретацији, почивају на темељима злочина. За њих је тај пројекат плод ноторне политичке ујдурме, чији је циљ да се, злоупотребом великог писца, удари лажна позлата преко једног мрачног поглавља српске историје. Само што нису рекли да израдња „Андрићграда“ представља удружени злочиначки подухват што би подразумјевало да Кустурица, Додик и њихови гости заврше у Хашком трибуналу, ако ништа друго барем на  информативном разговору. Наравно да све ово није могло да прође а да се не спомене етничко чишћење на што се надовезао и сам Кустурица рекавши да Вишеград јесте слика етничког чишћења. У њему живи много Срба, који су у прошлом рату протерани из Коњица и других мјеста која се налазе у федералном ентитету .    

Милитанти са другосрбијанских сајтова, пацијенти који се лијече коментаришући о свему и свачему, били су много конкретнији и динамичнији, да не кажем крволочнији. Присутне на свечаности поводом откривања споменика Иви Андрићу окарактерисали су као „импозантну гомилу смећа на једном мјесту“. Позивали су Мурата да пусти брану уз констатацију да је „Андрићград“ у вријеме свечаности био идеална мета за експлозију пар тона ТНТ-а и цивилизацијски искорак Босне и Херцеговине, призивајући тако, позитивног, али на безобразлук, црногорског књижевника Андреја Николаидиса, који је коментаришући прославу 20. година од формирања Републике Српске написао да би „цивилизацијски искорак био да је употребљен експлозив у дворани „Борик“ у којој су политичари, духовници и умјетници прослављали 20. година Српске“. Неостварени диверзант и дугогодишњи Емиров противник Николаидис, родоначелник поетске правде у име које симболично и само у поетском смислу „диже  у ваздух“ спортске дворане, већ је за, све популарнију новинску кућу „Анадолија“, коментарисао како је покушај одвлачења камена са Страча „стравичан случај угрожавања културне баштине Босне и Херцеговине.“

Референдум и друге локалне догодовштине

Упркос рушилачкој стихији, која је срећом остала само вербална, град посвећен великом књижевнику наставио је да се развија према зацртаним плановима. Приликом отварања Улице Младе Босне, Кустурица је истакао да слиједи завршетак Андрићевог института који ће бити трећа по важности и утицају институција српског народа на просторима бивше Југославије. Вриједно је запажање др Душка Певуље, књижевног критичара и професора Филолошког факултета у Бањалуци. Од почетка заинтересован за све што се дешава око Андрићграда, замашног пројекта који улази у завршну фазу, професор је примјетио како је изузетно важно што се Андрићев институт, као важна српска културно-национална установа, не налази ни у једном од великих српских културних центара, ни у Бањалуци, ни у Београду, ни у Новом Саду. Шанса тог института је посвједочење онога о чему се често говори, а врло ријетко спроводи у пракси. То је дислокација културних дешавања из кључних центара, односно својеврсна полицентричност наше културе, јер такав је и наш географски простор.

Несумњиво да је велика добит то што ће институт бити далеко од салонских и режимских интелектуалаца и њиховог утицаја. С друге стране, не охрабрује чињеница да дислокацијом у провинцију судбина великих пројеката, као што је град посвећен нашем нобеловцу, може зависити од воље локалних моћника или од благонаклоности и произвољних тумачења закона локалне самоуправе. Макар се та воља мјерила процентима од 25 посто колико је општина Вишеград сувласник имовине Андрићграда. Јер, након прошлогодишњих локалних избора дошло је до смјене власти у Вишеграду, а нова општинска администрација, предвођена новим начелником и скупштинском већином окупљеном око СДС-а, по свој прилици неће у новоизграђену Градску кућу у центру Андрићграда, која је предвиђена за ту намјену. Тако да ће изузетно лијепа мермерна грађевина остати празна све док, како кажу у СДС-у, одлуку о евентуалном пресељењу општинске администрације на референдуму не донесу грађани Вишеграда.

„ Ако не желе да је користе, претворићемо Градску кућу у музеј и тако Андрићграду додати још један значајан културни садржај- закључује Кустурица - Њихова је ствар како ће се односити према својој имовини.“

Бивше опозиционе, а садашње владајуће странке у Вишеграду истичу да подржавају изградњу Андрићграда, што је потврђено тиме да су све скупштинске одлуке везане за пројекат Андрићграда донесене једногласно,  али да не подржавају контроверзан и нетранспарентан начин његове реализације. Предсједник СДС-а Младен Босић тим је поводом изнио безброј сумњи на рачун Андрићграда, од власничке структуре до транспарентности трошења средстава. За Кустурицу се ради о неспоразуму. Он тврди да је све транспарентно и да је могућ увид у сву документацију, па и ону финансијску, у којој је назначено гдје је свака марка потрошена. Кустурица даље сматра парадоксалним то што ће цијели Андрићград, који ће имати и позориште, коштати као што је коштала реконструкција Југословенског драмског позоришта у Београду:

Очигледно да је бивша опозиција, своје оправдане захтјеве за транспарентност и увид у пословање око Андрићграда, више упутила на рачун премијера Милорада Додика и локалног СНСД-а, него на рачун Емира Кустурице. Понављам да је оно што коалиција око СДС-а тражи сасвим оправдано, али све то некако подсјећа на Бакирових „Шездесет минута“ у којима се, често само на основу обичних гласина, Милорад Додик оптуживао за финансијске малверзације. Вукота Говедарица из Српске демократске странке и сам каже „ Ми смо начули да се ради о неких 30 милиона конвертибилних марака“.

И на крају

У завршној фази планирана је изградња хотела, зграде хидроцентрале и платоа, а као врхунац „цијеле приче“ биће црква, реплика Високих Дечана, која би почетком наредне године требало да буде у камену. Крајњи циљ је, како каже Кустурица, да се наредне године уз оперу „На Дрини ћуприја“ отвори позориште, да се сви сегменти града сложе и да Андрићград почне да живи у цјелости.

Несумњиво да ће Кустурица успјети у свом подухвату упркос свим недаћама које су га због тог подухвата снашле. Успио је он да изгради и Дрвенград без обзира на то што су се против њега удружили шовинисти из Кремне и београдски мондијалисти. Сазидаће и камени град, за који су неки песимисти рекли да је „Скадар на Дрини“, и поред напада острашћене чаршије и локалне малодушности. Очигледно да је човјек отпоран на дрвље и камење. Неки аспекти ове приче показују да је југословенско друштво било прилично труло и са малим шансама да дође до препорода. Тешко да ће комбинација чаробњака Мерлина и дијалектичког материјализма Ивица Дачић у том смислу успјети нешто да промијени.

Било како било, Андрићград сваког дана у сваком погледу све више напредује.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер