"Дивља хорда" над Украјином

Можда је добро подсјетити заборавне да је „украјинска криза“ почела државним ударом. Свргавањем легално изабраног предсједника Виктора Јануковича отпочело је насиље. За крвопролиће на кијевским улицама, током “слободарских протеста“ грађана, најодговорније су снајперисти и друге присталице радикалног Десног сектора, који су САД, као и радикалне исламисте у Либији и Сирији, искористили за остварење својих геостратешких циљева.

Инструментализација радикалних елемената у борби за евроатланске вриједности од стране људскоправашке САД имала је за епилог убиство једног од вођа мајданског протеста Музичка, чијим „свирањем“ није био задовољан шеф оркестра. Потврђено је старо правило да „револуција једе своју дјецу“.

Поставља се питање да ли је снажном и одлучном акцијом Јанукович могао спријечити опозицију да на крилима повампиреног нацизма уђе у Врховну раду и прихвати се сумњивог законодавства са лошим посљедицама, као што је, рецимо, избацивање руског језика из употребе?

У недавном обраћању нацији, руски предсједник Владимир Путин покушао је да „оправда“ украјинског предсједника због млитаве реакције на насилничке демонстрације ријечима самог Јануковича, који је разматрао могућност примјене силе, али „рука се није подигла да потпише такву наредбу против свога народа“.

Из овог Јануковичевог „покајничког“ саопштења могло би се нетачно закључити да је против њега био украјински народ, а не ултрадесничарска и пронацистичка подивљала руља. У сваком случају, лош изговор Јануковича за оно што, из само њему знаних разлога, није урадио, а требало је да уради. Његовим нечињењем украјинско друштво се нашло на ивици грађанског рата.

Након завршене зимске олимпијаде, Русија је исправила Хрушчовљеву брљотину и мирно и достојанствено узела оно што јој припада. Враћање Крима у уставноправни поредак Русије изведено је елегантно, у великом стилу, при чему је испоштована демократска процедура. Очајним западним политичарима није преостало ништа друго него да се баве измишљотинама, као што је била она да су људе присиљавали калашњиковима да иду на гласање, у шта ни њихове секретарице не би повјеровале.

Убрзо је почео да се буди и југоисток Украјине са захтјевом за федерализацијом државе. Самопроглашена власт у Кијеву избацивањем руског језика из употребе најавила је маргинализацију и поништавање права Руса у Украјини, што је изазвало оправдан револт југоистока, који је претежно насељен Русима. Проруски демонстранти заузели су неке од институција у Доњецкој области.

Пошто је пучистичка власт оклијевала да се обрачуна са федералистима на југоистоку, поново је активиран Десни сектор, чије су присталице блокирале украјински парламент у намјери да се обрачунају са колебљивцима који су преко њихових леђа дошли на власт. Посланици су се сакрили у подруме, бјежали кроз споредне излазе, да би се на крају вратили у Раду и прихватили Јарошеве смјернице.

Они који су срушили Устав и легално изабраног предсједника постадоше уставобранитељи. Борбу за најљудскије право, а то је право на говор, и самоорганизовање народа на југоистоку, назваше сепаратизмом и послаше крволочни сектор, сљедбенике украјинског нацисте Бандере, на саму границу са Русијом да угуши протесте. У сектору су се нашли и амерички плаћеници преобучени у украјинске униформе. Савршен спој америчке демократије и изворне нацистичке идеологије.

Амерички предсједник Барак Обама хладноратовском реториком диже тензије. Предсједник тренутно најнемоћније силе на свијету (губи рат у Сирији) предњачи у ратнохушкачким изјавама. Шаље суве оброке као помоћ гладној и деморалисаној украјинској војсци. Шаље и бродове у Црно море поштујући Черчилову максиму да „нема бољег амбасадора од војног брода“. Јалта је изгубљена, али треба брзо дјеловати да не би отишла и Одеса.

Украјина је за нобеловца ничија земља, коју треба нађубрити евроатлантизмом, генетски је модификовати и дефинитивно окренути против Русије. Колатерална штета у рату против Путина.Обами није до стабилизовања Украјине, него до исцрпљивања Русије, унапријед планираним сукобом из богатог репертоара хладноратвског менталног склопа. Циљ је преко украјинских леђа доћи на руске границе, тако близу Москве да је НАТО може гађати тромблонским минама из пјешадијског наоружања. Типична англосаксонска ароганција.

Ароганција без покрића, с обзиром на развој ситуације на терену и дебакл украјинске војске, коју ни новчани самодопринос украјинских грађана није успио да мотивише. Посаде неколико транспортера прешле су на страну јединица самоодбране Доњецка, док су други бјежали тјерани од цивилних аутомобила у правцу Кијева. Из Кијева су се чули гласови да је у питању „партизанска тактика“, до сада незабиљежена у историји ратовања, јер први пут се десило да оклопно-механизована јединица ратује на партизански начин против слабо наоружаног народа. „Партизани“ су на крају процесуирани од стране својих надређених из Кијева.

Очигледно да психостимуланси из сувих оброка нису уродили плодом. Војници су отказали послушност и прешли на страну оних које су мајдански пучисти означили као непријатеље. Замјеник губернатора Доњопетровске области Борис Филатов предложио је нове мјере за борбу против „терориста“ са југоистока. Пошто су војници незаинтересовани за патриотизам на евромајдановски начин, мањак патриотизма би се могао надомјестити еврима. Филатов је предложио и цјеновник према којем би се исплаћивале новчане награде за заробљавање непријатељске живе силе и војне технике. На цјеновнику су се нашле разне ставке, од заробљеног шаржера до ослобађања зграде од федералиста. Једино нема цијене за убијеног противника. То би, ваљда, требало да се исплаћује на црно. Некако подсјећа на Пекинпоову „дивљу хорду“ плаћеника предвођену шерифом, која се у борби са одметницима, свађа око плијена.

У међувремену се дошло и до мировног споразума у Женеви. Русија је под огромним притиском САД и њених европских савезника пристала да сједне за преговарачки сто са представницима пучистичке власти. Потписано је нешто што тешко може бити реализовано, јер се најмање једна страна потписаног неће придржавати.

Несумњиво да ће Русија бранити своје интересе у Украјини. Не ради се ту само о правима Руса на југоистоку, него и о капацитетима војне индустрије, чији је добар дио, политиком разуђености бившег СССР, након распада заједничке државе припао Украјини. Управо у источној Украјини се налазе високоспецијализовани произвођачи дијелова за руске системе оружја, те капацитети за поправке и одржавања. Иако актуелни руски системи почивају на руској техници, у употреби је још доста старијег оружја које је овисно о (Источној) Украјини. Сваки други тенк и свака друга интерконтинентална ракета производе се у Украјини. О интересима Гаспрома, кичме руске економије, не треба ни говорити.

Готово је сигурно да евроатланска дружина неће одустати од своје политке према Украјини. Много је уложено труда и капацитета да би се одустало. Неће се одрећи Украјине као полигона за рушење нарастајуће руске моћи. Вашингтон и Брисел уједињени су у својим ставовима према украјинској кризи. Тако ће да буде барем до зиме.

Битка за Украјину се наставља.