Спас од „фашизма“ и препливавање на другу страну

Дан је побједе над фашизмом. Величанствена побједа се слави у Москви, Бриселу, Паризу, Вашингтону, Лондону и другдје. Свечане параде и полагања вијенаца на споменике жртвама фашизма. Сви би да се нађу у побједничкој колони. И они који су у Другом рату фашизам објеручке прихватили и цвијеће и дарове му на олтар приносили. Трпају се тамо гдје им није мјесто, јер бити антифашиста добра је виза за будућност, из те се „чињенице“ може и те како политички профитирати. Родоначелници и носиоци антифашизма не праве питање због лажног представљања. Понашају се по оној народној – `Ајд Алија нек` је више војске.

Све државе бивше Југославије признате су као антифашистичке. Без обзира на то што су неке биле ексклузивне фашистичке творевине. Медији су пропратили догађај на завидном нивоу. На федералној телевизији приказује се хрватска серија „Непокорени град“.  О гордом Загребу у којем се за вријеме Другог рата народном вољом, јер комунисти имају велику народну подршку, усташе избацују кроз прозор и гдје се води масовна и огорчена антифашистичка борба. Све то некако кореспондира са оном „Дас-ист-Валтер“ пропагандом, која од црног прави бијело, која град у којем је фашизам бестијално оргијао облачи у антифашистичко рухо.      

Политичке инструментализације антифашизма није поштеђена ни провинција. У нашем малом и напаћеном мјесту окупила се група логораша из прошлог рата да симболичним  пуштањем ружа низ воду одају почаст суграђанима који никада нису стигли на другу обалу. А друга обала је хрватска, гдје су несрећни суграђани препливавајући Саву покушали да нађу спас од „фашизма“.

Онај ко је учествовао у рату врло добро зна да је рат једно, а приче о рату нешто сасвим друго. То је због тога што стварни учесници рата најчешће о рату не желе да причају и онда се појављују којекакви манипулатори, који рата једва, или никако нису видјели и који из разноразних разлога искривљују чињенице и тако стварају лажну слику о ратним дешавањима. То је опште правило када су приче о рату у питању. Мислим да с правом могу да испричам детаље око овог препливавања наших суграђана на хрватску страну које је „удружењу логораша“ послужило да се на дан побједе над фашизмом присјете оних који су страдали у прошлом грађанском рату.

Била су два препливавања. Једно у љето 1992.г. и друго у зиму 1993.г. У првом је на десетине припадника других националности, који нису жељели да ратују на српској страни, препливало на другу, хрватску обалу и већина од њих се вратила натраг у Босну придружујући се ХВО-е на  ратишту које је од нашег мјеста било удаљено неких петнаестак километара. Након рањавања на том ратишту пребацили су ме на савски положај у граду, док се мало не опоравим, тако да сам се на том положју затекао у ноћи када је дошло до препливавања. Сутрадан је из Команде дошао наш командир вода и питао нас четворицу, који смо те ноћи били на положају, како се могло десити да људи препливају, а да ми нисмо ни запуцали. Рекли смо да ништа нисмо чули, а неко је рекао да не би пуцао и да је чуо. Да би читаоцима било јасније треба рећи да је дежурање у граду на Сави било скоро па симболично. Ријека је удаљена стотинак и више метара од положаја и на том простору било је постављено минско поље. Наравно да Хрватима из сусједне Хрватске, која „није била у рату“, некакав десант није био ни на крај памети. У град се са те стране никако није могло ући, али се могло изаћи што је успјело овој великој групи људи који су прешли нечувани дио насипа, запливали низ Босну до ушћа у Саву, и отпливали за Хрватску. Не бих да спекулишем, али није немогуће да је до препливавања дошло уз одобравање некога из Команде, јер једноставно нису знали шта ће са тим људима. Ровови су били ископани, линије фиксиране, хране није било довољно ни за војску. Те је ноћи драстично смањен број људи на савском положају, нас четворица на неколико стотина метара, док је већи дио пребачен на главно ратиште због могућег пробоја. Али, понављам, то је у домену нагађања.       

До другог препливавања дошло је у јануару 1993. г. Тада су четворица покушали да препливају ријеку, али нису у томе успјели. Направили су импровизовани сплав на гумама, кренули истим путем као и они претходног љета, али пошто је ријечна струја зими много јача вратила их је на нашу обалу. Улетјели су у минско поље и страдали. Један наш војник, који је покушао да извуче њихова тијела, такође је страдао. Закачио је за мину и остао без очију. То су они који нису стигли на другу обалу. У ствари, један, мој бивши пријатељ, успио је да преплива, али је недуго умро од запаљења плућа. Био сам на сахрани његових посмртних остатака прије пар година.

То је прича о људима из нашег мјеста који су у прошлом рату, према тумачењима „удружења логораша“, у препливавању Саве и доласку на хрватску обалу тражили спас од „фашизма“. Великом броју је то пошло за руком, а удружење се, из политичких разлога, ухватило за оне који у томе нису успјели. Они су постали некакав симбол. Симбол антифашистичког отпора. Тако да смо, ни криви, ни дужни, ја и моји саборци постали фашисти.

Поштујем све жртве, али не пристајем да ме неко бесправно набјеђује да сам фашиста. Сам статус „удружења логораша“, које његује „тековине антифашизма“, није легитиман, јер у нашем мјесту није било логора. Био је затвор у којем су, у самом почетку рата, затварани и мучени припадници других националности, али никаквог логора није било. Логор и затвор нису једно те исто. Поредити тако нешто је бесмислено исто као што је бесмислено поредити грађански рат у БиХ са ратом који је водила Хитлерова Њемачка.

И тако, слави се у цијелом свијету. Славе и Нијемци. Дан очева и Маријин лет у небо. А ја гледам како ми пред очима, како то неко на НСПМ лијепо рече, краду побједу. Удружење које, готово сам сигуран, не може заједно скупити Споменица жртава фашизма колико их има моја ужа породица. Јер њихови су живјели мирно за вријеме Другог рата. Нису били под офанзивама. Нико их није дирао, јер су били савезници фашистима.