Na Vuka povika, a lisice meso jedu

Ne mora da vam Vuk Jeremić bude ni rođak, ni poznanik ili sin vašeg prijatelja, niti da ste sa njim u istoj političkoj stranci, čak je sasvim moguće da vam nije ni mnogo simpatičan, pa da vas, ipak, začudi i uznemiri hajka koja se ovih dana digla na njega. Verovatno nema novine u Srbiji, a ni radio i televizijske stanice, u kojoj dosad nije objavljen bar jedan napis ili prilog (u nekima i više) kojim se odlazeći ministar spoljnih poslova Srbije stavlja na stub srama, i osuđuje njegovo rasipničko ponašanje. Povod za kampanju protiv Vuka Jeremića autori su pronašli u njegovom izboru na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija  u trajanju od godinu dana i predviđenoj svoti od sedam miliona dolara koja će tom prilikom biti potrošena.

Zanimljivo je da  kampanja nije počela odmah posle izbora, već kasnije i, po svemu sudeći, na znak sa strane. Kako je već objasnio g. Trifun Ristić u ”Novoj srpskoj političkoj misli”, dovoljno je razloga za pretpostavku da je on stigao od zvaničnika velike prekoatlantske sile, koji su nedavno posetili Beograd. "Sila" se veoma zalagala da ne bude izabran Jeremić, već njegov protivkandidat iz Litvanije, pa je, pošto nije naučila da gubi, pobeda Jeremića izazvala njen gnev.

Tekstovi u našim sredstvima informisanja, po pravilu, počinjali su zgražavanjem pisaca podatkom da će Jeremićevo predsedavanje Generalnoj skupštini UN stajati Srbiju (“u vreme kad gotovo pola stanovništva umire od gladi") sedam miliona dolara..Ljudi, sedam miliona dolara za godinu dana! Nije bilo autora napisa koji nije  iskoristio taj podatak kao dokaz neskromnosti i megalomanije budućeg predsedavajućeg, dok ni jedan jedini nije osetio potrebu da se pozabavi istraživanjem, te, recimo, prikupi podatke o tome koliki su uobičajeni rashodi predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN i na šta sve odlaze.

Za građane Srbije svakako bi bilo posebno zanimljivo da saznaju koliko su na istom zvanju u UN imali i potrošili Lazar Mojsov i Srđan Kerim, zasad jedini koji su na ta mesta stigli iz nekadašnje Jugoslavije. Jesu li možda oni raspolagali većom, manjom ili približno istom sumom? Čitaoci i gledaoci bi mogli da dođu do nekakvog poređenja, koje su im autori uskratili, u nadi da će se sve završiti opštom osudom Jeremićeve pohlepe i samoživosti.

Mada se u prvim danima posle izbora pisalo kako je to uspeh i priznanje i Vuku Jeremiću i Srbiji, po početku hajke, ispostavilo se da autori kasnije objavljenih napisa i priloga imaju sasvim suprotno mišljenje. Po njemu, mesto predsedavajućeg i nije bog zna šta, čak je ono kod nekih pisaca izazvalo omalovažavanje i gotovo podsmeh. Pošto se o njemu nije na taj način govorilo u početku, odnosno, za vreme nadmetanja za mesto predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN, nema sumnje da su autori naknadno došli do svojih saznanja, a nadahnuti već inostranim pomenutim izvorima. I tu nije kraj. Kako se o svoti od sedam miliona dolara nije moglo mnogo čuti od onih koji su je odobrili i doznati na koji su način izračunali pomenutu sumu, može se steći utisak da ju je Jeremić sam sebi dodelio. A pošto neće biti da je tako, moguće je da i ovde nađemo ono što je u Srbiji već uobičajeno i odavno ušlo u poslovicu - na Vuka povika, a lisice meso jedu.