Коментар дана | |||
На Вука повика, а лисице месо једу |
петак, 13. јул 2012. | |
Не мора да вам Вук Јеремић буде ни рођак, ни познаник или син вашег пријатеља, нити да сте са њим у истој политичкој странци, чак је сасвим могуће да вам није ни много симпатичан, па да вас, ипак, зачуди и узнемири хајка која се ових дана дигла на њега. Вероватно нема новине у Србији, а ни радио и телевизијске станице, у којој досад није објављен бар један напис или прилог (у некима и више) којим се одлазећи министар спољних послова Србије ставља на стуб срама, и осуђује његово расипничко понашање. Повод за кампању против Вука Јеремића аутори су пронашли у његовом избору на место председавајућег Генералне скупштине Уједињених нација у трајању од годину дана и предвиђеној своти од седам милиона долара коja ће том приликом бити потрошена. Занимљиво је да кампања није почела одмах после избора, већ касније и, по свему судећи, на знак са стране. Како је већ објаснио г. Трифун Ристић у ”Новој српској политичкој мисли”, довољно је разлога за претпоставку да је он стигао од званичника велике прекоатлантске силе, који су недавно посетили Београд. "Сила" се веома залагала да не буде изабран Јеремић, већ његов противкандидат из Литваније, па је, пошто није научила да губи, победа Јеремића изазвала њен гнев. Текстови у нашим средствима информисања, по правилу, почињали су згражавањем писаца податком да ће Јеремићево председавање Генералној скупштини УН стајати Србију (“у време кад готово пола становништва умире од глади") седам милиона долара..Људи, седам милиона долара за годину дана! Није било аутора написа који није искористио тај податак као доказ нескромности и мегаломаније будућег председавајућег, док ни један једини није осетио потребу да се позабави истраживањем, те, рецимо, прикупи податке о томе колики су уобичајени расходи председавајућег Генералној скупштини УН и на шта све одлазе. За грађане Србије свакако би било посебно занимљиво да сазнају колико су на истом звању у УН имали и потрошили Лазар Мојсов и Срђан Керим, засад једини који су на та места стигли из некадашње Југославије. Јесу ли можда они располагали већом, мањом или приближно истом сумом? Читаоци и гледаоци би могли да дођу до некаквог поређења, које су им аутори ускратили, у нади да ће се све завршити општом осудом Јеремићеве похлепе и саможивости. Мада се у првим данима после избора писало како је то успех и признање и Вуку Јеремићу и Србији, по почетку хајке, испоставило се да аутори касније објављених написа и прилога имају сасвим супротно мишљење. По њему, место председавајућег и није бог зна шта, чак је оно код неких писаца изазвало омаловажавање и готово подсмех. Пошто се о њему није на тај начин говорило у почетку, односно, за време надметања за место председавајућег Генералној скупштини УН, нема сумње да су аутори накнадно дошли до својих сазнања, а надахнути већ иностраним поменутим изворима. И ту није крај. Како се о своти од седам милиона долара није могло много чути од оних који су је одобрили и дознати на који су начин израчунали поменуту суму, може се стећи утисак да ју је Јеремић сам себи доделио. А пошто неће бити да је тако, могуће је да и овде нађемо оно што је у Србији већ уобичајено и одавно ушло у пословицу - на Вука повика, а лисице месо једу. |